Zinaida Dedakin: Sloboda čiste duše

GLUMICI Zinaidi Dedakin ova godina, sudeći po početku, puno obećava: snimila je dva uspešna filma, "Nebo iznad nas" i "Ničije dete", a sa ansamblom Srpske Drame Narodnog pozorišta iz Prištine, ostvarila je na novoj sceni u Gračanici dve predstave - "Hotel Kosovo" Nenada Todorovića i Nušićevog "Narodnog poslanika", u režiji Gorčina Stojanovića. Kako je umetnica, čiji mjuzikli u Pozorištu na Terazijama ("Čikago", "Cigani lete u nebo", "Neki to vole vruće") iz večeri u veče razgaljuju beogradsku publiku, doživela susret s malom glumačkom porodicom na mestu na kome je i dalje hrabrost "postojati"...

- Bila sam zatečena dobrotom kojom ljudi, jednostavno, u Gračanici zrače. Uprkos svemu, oni su vlasnici svega - ljubavi, na prvom mestu. Uspeli su da sačuvaju nešto što danas izmiče celom svetu, povratak suštinskim vrednostima. Doživeli su potpuno pročišćenje i u ljudskom i u umetničkom smislu. U inat teškom životu koji žive, materijalnom siromaštvu, neverovatno su duhovno i duševno bogati - otkriva nam Zinaida Dedakin.

Naša glumica kaže i da je na beogradskom gostovanju predstave "Hotel Kosovo" u Narodnom pozorištu, doživela prvi put da cela sala stoji u istoj emociji i frenetičnom, petominutnom aplauzu. Čime to objašnjava?

- Istinom, bez kalkulacija. O svakoj strani u kosovskoj zbilji, Evropi, Albancima, Srbima - ostavljeno je samom gledalocu da donosi zaključke. I taj gledalac veoma brzo shvata da je običan čovek uvek žrtva manipulacije i više politike. Slično je i sa "Narodnim poslanikom". Stojanović je Nušića pročitao na ekstremno ogoljen način, ni jednog trenutka ne dozvolivši da skliznemo u "šmiru", glumačko preterivanje. Istina je, zapravo, zajednički imenitelj ove dve predstave i priče: kako je želja za vlašću sposobna da izmanipuliše malog čoveka.

Kako kaže, iako je radila sa velikim i ozbiljnim ekipama pre predstava u Gračanici, ovo iskustvo je jedno od najznačajnijih u njenom radu:

- Otišla sam na Kosovo bez ikakvog straha, predrasuda, tuđih priča. Čista kao suza i takav isti svet zatekla. Taj narod je zahvalan na svemu. Danas je to veoma retko. Opterećeni raznoraznim budalaštinama svakodnevnog života, gotovo da smo zaboravili to osećanje. A oni su zahvalni što su rođeni, što su živi, što su preživeli, pa i što neko igra za njih. Zahvalni što imaju priliku da vide pozorišni čin i dožive umetnost, uz osećaj da mi sa scene činimo nešto lično za svakog od njih. Tako bi i trebalo da bude, samo to zaboravljamo. Paradoksalno, slobodniji od svih nas. Ono što su prošli, videli i doživeli - mi ne možemo ni da zamislimo. Zato je taj svet i uspeo da dotakne suštinu...

PREPOZNATA ISTINA

- Mogu da kažem da sam kao glumica veoma srećna i što sam nešto slično doživela sa premijerom filma "Ničije dete" Vuka Ršumovića. Ceo Sava centar je ustao na noge, četiri i po hiljade gledalaca, da aplaudira glumcima i reditelju. Pljeskali su jednoj teškoj životnoj priči, oslobođenoj svake patetike. Jer, i ovog puta su ljudi prepoznali istinu, koja je zaista danas postala ekskluzivitet.