MOJE kolege vide u meni samo fizičara, dok sam za najšire slojeve verovatno postao najpoznatiji naučnik na svetu. Do toga je došlo delom i zato što naučnici, izuzev Ajnštajna, nisu poznati kao rok zvezde. Mojoj popularnosti doprinela je i činjenica da odgovaram stereotipu o geniju invalidu. Ne mogu da se maskiram perikom i tamnim naočarima - invalidska kolica bi me odala.

Tako o sebi govori Stiven Hoking, najbriljantniji kosmolog našeg doba. Ovaj naučnik nobelovskog kalibra, vodeći teorijski fizičar današnjice, učinio je nesumnjivo više nego bilo ko drugi da unapredimo znanje o gravitaciji. Istovremeno, postao je simbol neuništive nade u život i uporne vere čoveka da otkrije tajne svemira.

Hoking i dalje uzbuđuje i zbunjuje svet. Taj kompletno paralizovani sedamdesettrogodišnjak, kako su nedavno pisali svetski mediji, ne bi trebalo da bude u stanju da radi ono što radi: da raspravlja o postojanju boga, da se uzrujava povodom veštačke inteligencije ili ljudske sposobnosti za samouništenje. Pogotovo ne da prisustvuje dodeli Bafta nagrada, pohvali pomenuti film o svojoj životnoj borbi, i zatim preko “Fejsbuka” čestita Ediju Redmejnu, glumcu koji ga je igrao, na “Oskaru”.

Kako je i dalje živ, lekarima nije jasno. Neuromotorička bolest ili amiotrofična lateralna skleroza (ALS), u najvećem broju slučajeva garantuje najgori ishod posle samo nekoliko godina od dijagnoze. Manje od pet procenata obolelih ne izdrži duže od dvadeset godina. Hoking uspeva već pola veka.

Svedoci smo, pisao je nedavno “Vašington post”, najupečatljivijeg kontrasta u nauci: sa jedne strane imamo atrofirano telo Stivena Hokinga sa isturenom vilicom i upalim ramenima, a sa druge - njegov um bez premca, među zvezdama.

IDEALNI NEGATIVAC HOKING je skoro izjavio da bi želeo da igra negativca u novom filmu o Džejmsu Bondu, jer bi njegova kolica i kompjuterizovani glas bili idealni za tu ulogu. Za svoj glas, koji je već pozajmljivao u “Simpsonovima”, Hoking kaže da mu je dao šansu da se poveže sa ljudima: - Sintisajzer mi je pomogao da govorim. Iako sam zbog njega dobio američki akcenat, ipak sam ga zadržao, jer je vremenom postao moj zaštitni znak.

Mesto i vreme rođenja simbolično su ga spojili sa naukom:

- Rođen sam 8. januara 1942. godine, tačno tri stotine godina posle Galilejeve smrti. Pretpostavljam da je tog dana rođeno oko dve stotine beba. Nije mi poznato da li se ijedna od njih zanimala za astronomiju. Rođen sam u Oksfordu, iako su moji roditelji živeli u Londonu. Do toga je došlo zbog prećutnog sporazuma između nas i Nemaca: da oni neće bombardovati Oksford i Kembridž ako mi ne bombardujemo Hajdelberg i Getingen - piše Hoking u svojoj autobiografiji “Kratka povest mog života”, koju je objavio “Vulkan” u prevodu Vladana Stojanovića.

Ipak, na početku nije bio bogzna kako vredan učenik. Po uspehu je bio prosečan u odeljenju, a učitelji su čak očajavali zbog njegovog rukopisa.

- Drugari iz odeljenja dali su mi nadimak Ajnštajn. Pretpostavljam da su videli nešto u meni. Imao sam dvanaest godina kad se jedan drugar kladio s drugim u kesu slatkiša da od mene nikad ništa neće biti. Ne znam da li je ova opklada ikada ispunjena i, ako jeste, ko je dobio - kaže skromni i duhoviti naučnik.

Njegov otac lekar, istraživač tropskih bolesti, protivio se da mu se sin posveti matematici i fizici, i žarko je želeo da se i Stiven bavi medicinom, ali njega biologija nije zanimala.

O tom periodu života Hoking kaže:

- Fizika i astronomija su mi davale nadu da ću razumeti odakle smo stigli i zašto smo ovde. Želeo sam da dokučim zagonetke vaseljene. Možda sam u izvesnoj meri uspeo u toj nameri, ali ima još toliko toga što bih želeo da znam.

Primljen je na Oksford, a u trećoj godini pristupio je veslačkom klubu kao kormilar “da bi stekao prijatelje”. U to doba, priseća se, studenti na Oksfordu prezirali su ozbiljan rad, trudili su se da pokažu kako se ubijaju od dosade i kako ništa nije vredno truda:

- Na poslednjoj godini, primetio sam da postajem sve trapaviji. Otišao sam kod lekara nakon što sam pao niz stepenice. Rekao mi je da “pijem manje piva”... Bolest koja me je snašla nagnala me je da promenim taj životni stav. Kad se suočite s mogućnošću prerane smrti, shvatite da je život vredan življenja i da je mnogo toga vredno truda.

Mišići su mu sve više slabili, sve teže je hodao, postao je još nespretniji posle selidbe u Kembridž. Za vreme Božića, na klizanju je pao i nije mogao da ustane... Nedugo posle 21. rođendana otišao je u bolnicu na ispitivanje, podvrgli su ga raznim testovima. Lekari mu nisu rekli šta ima, ali je shvatio da nemaju dobrih vesti.

- Saznanje da bolujem od neizlečive bolesti koja će me za nekoliko godina najverovatnije ubiti, bilo je strašan udarac. Samom sebi sam izgledao kao tragični junak. Tačno je da sam se navadio na Vagnera, ali naslovi po časopisima da sam se u to vreme žestoko opijao, samo su velika preterivanja. Međutim, nisam umro. Naprotiv, iznenadio sam se kad sam shvatio da uživam u životu uprkos oblaku koji se nadvio nada mnom. Tu promenu nadahnula je veridba s Džejn Vajld, koju sam sreo kad mi je konačno rečeno da bolujem od neuromotoričke bolesti. Taj događaj mi je dao razlog za život - ističe Hoking.

Venčali su se juna 1965, a sa Džejn je dobio troje dece - Roberta, Lusi i Tima. Ipak, posle rođenja trećeg deteta 1979, Džejn je postajala sve depresivnija, strahovala je da će Stiven uskoro umreti.

- Tragala je za nekim ko će deci i njoj pružiti podršku i ko će se oženiti njome kad mene više ne bude. Pronašla je Džonatana Džounsa, muzičara i orguljaša u lokalnoj crkvi. Dala mu je sobu u našem stanu. Pobunio bih se da nisam očekivao skoru smrt. I ja sam smatrao da bi neko trebalo da se brine o deci kad mene više ne bude bilo.

Naposletku su se i rastali, a Hoking se 1995. oženio bolničarkom Elen Mejson. Teške zdravstvene krize ostavile su traga i na drugom braku, rastavili su se 2007, i od tada živi sam sa kućepaziteljkom.

- Kada sam oboleo, mislio sam da je sa mojim životom gotovo i da nikad neću ostvariti svoje potencijale. Ali danas, imam sve razloge da budem zadovoljan - kaže Stiven Hoking. - Dva puta sam se ženio, imam troje divne i ostvarene dece i uspešnu naučnu karijeru - bar mislim da većina teorijskih fizičara smatra da je moje predviđanje kvantne emisije iz crnih rupa tačno. Ta teorija mi dosad nije donela Nobelovu nagradu jer je veoma teško potvrditi je eksperimentima. S druge strane, osvojio sam jednu daleko prestižniju: nagradu za fundamentalnu fiziku. Mnogo sam putovao, posetio svaki kontinent, uključujući i Antarktik, izuzev Australije, ronio sam po morskim dubinama u podmornici, leteo sam balonom i avionom u uslovima nulte gravitacije. Rezervisao sam mesto za let u svemir “Virdžin galaktikom”. Na svoje najveće zadovoljstvo, živim i bavim se teorijskom fizikom. Drago mi je što sam doprineo boljem razumevanju vaseljene.

PRIČA DžEJN HOKING

Svoju priču o životu sa velikim naučnikom Džejn Hoking je dala u memoarima “Teorija svega: Čudesni život Stivena Hokinga”, po kojima je Džejms Marš snimio istoimeni film. Ovo delo pojaviće se ovih dana i na srpskom, u izdanju “Vulkana”, i prevodu Vladana Stojanovića.

Ona se odvažila na priču o pozadini genija i njegovog čudesnog opstanka zbog, kako kaže, saznanja da nema drugog izbora, da je njena privatnost ionako narušena, da je njen život zbog Stivenove slave već postao javna svojina. Prebira po sećanjima od vremena kada je kao devojka upoznala ekscentričnog mladića, lica skrivenog bujnom i neurednom smeđom kosom, zadubljenog u misli, do teških i mučnih dana žene sa troje dece i suprugom invalidom, čiji je ugled daleko prevazilazio njihove uslove života. Posle iscrpljujuće borbe sa bolešću i svih lomova, ipak su nastavili prijateljstvo i okupljanja na porodičnim slavljima. Saznajemo i da je senka bolesti, nažalost, nastavila da prati Hokingove, jer je Lusinom sinu Vilijamu izrečena poražavajuća dijagnoza autizma...