Dejan Aleksić: Dete je ozbiljan čitalac

PISAO sam ovaj roman sa namerom da provociram maštu čitalaca. A to i nije preterano težak zadatak kada pišete za decu, jer je njihova imaginacija neprestano u pripravnom stanju, uvek otvorena za podsticaje. Pravi zadatak je da uznemirenu maštu vešto vodite i njenom kovitlacu date pun smisao i ishodište. Dete je ozbiljan čitalac i teško će vam oprostiti čitalačku izneverenost - kaže za "Novosti" Dejan Aleksić o romanu "Cipela na kraju sveta", u izdanju "Kreativnog centra", za koji je nedavno dobio nagradu "Politikinog zabavnika" za najbolju knjigu za mlade.

Ovo obimom neveliko delo, koje je ilustrovao Darko Grkinić, autor je, kako kaže, napisao za svega desetak dana. To je pripovest o neobičnom, pomalo mistifikovanom spletu događaja uzrokovanih trivijalnim slučajem: glavni junak Skitnica pronalazi napuštenu cipelu na drumu u jednom zabitom kraju. Kad je onda iz "cipelskog mraka" iščeprkao ceduljicu na kojoj je pisalo: "Onaj ko me odnese mom vlasniku postaće bogat", Skitnica postaje uveren da je ta neispričana priča neverovatno zanimljiva, s mnogo neobičnih junaka i uzbudljivih preokreta...

- Veoma često se u svom spisateljskom radu, svejedno govorimo li o poeziji, prozi ili dramskim tekstovima, služim strategijom koja se zasniva na ustuku od velikih tema i radije se priklanjam biranju nekog običnog, svakodnevnog momenta koji postaje inicijacija u tematski plan. Potom se postaram da u tom sklopu profanih motiva velika i važna pitanja sama pronađu svoje mesto. Tako u ovom romanu iz običnih situacija naviru sudbinski važne teme: zapitanost nad sopstvenim izborima, život kao priča i priča kao putovanje kroz život, ljudski odnosi, teret želja i žudnji, pogled na svet, traganje za srećom - kaže Aleksić.

* Mesto radnje u ovoj priči nije sasvim određeno, ali se vreme može naslutiti?

- Može se naslutiti na posredan način, jer pojedini segmenti pripovesti upućuju na to. Doba koje se zbog toga može približno odrediti samo je dekor koji je mogao biti i drugačiji. Ipak, ideja mi je bila da zaista nema preciznih hronotopskih obzira. Ponajviše zbog toga što se priča odnosi na neka od univerzalnih pitanja, svagda i svuda prisutna, ali i zbog toga što u njoj ima elemenata bajke, a znamo da bajku u tom smislu karakteriše univerzalnost. Osim toga, vreme je u priči uzeto i kao okvir za igru, pa je tako finale romana svojevrstan paradoks koji počiva na sumnji u pouzdanost vremena.

* Šta simboliše ta cipela iz naslova?

- Trenutak susreta Skitnice sa cipelom jeste onaj trenutak unutrašnjeg obasjanja koji svaki put iskusimo na početku neke važne priče, važne za nas, intimno. Ali Skitnica, to jest lutajući pripovedač, živi utemeljen u svojim načelima, među kojima je i ono da se belim svetom kreće bos. Taj momenat pojačava značenjsku ravan i podseća nas na ono često životno iskustvo kada nam se nudi nešto za čim ne osećamo potrebu, dok na drugoj strani oskudevamo u onom što nam je neophodno. Cipela je, drugim rečima, višak smisla; a viškovi smisla, ako ne znate šta ćete sa njima, počnu da se osipaju u besmisao. I to je tačka u kojoj počinje stvaranje. Stvarate da se odbranite od besmisla. Zato Skitnica odlučuje da isplete priču u kojoj je glavni junak cipela. Ono što se dalje događa ide mu sasvim naruku.

* Kroz sporedne likove pokazuju se i loše ljudske osobine...

- Ljudsku prirodu obeležava dualitet. U velikoj meri se slažem sa tezom da čovek može postati dobar ili loš u zavisnosti od konteksta u kojem se te kategorije razvijaju. Prilike nas često nagone na igranje uloga i nošenje maski. Brojni karakteri u romanu nosioci su nekih od opšteljudskih mana, označeni su različitim temperamentima, sklonostima i nedostacima. Oni su, jednostavno, ljudi uklješteni u situacione okvire u kojima se snalaze na različite načine i pritom otkrivaju obrise sopstvenih priroda.

* Šta predstavlja glavni junak?

- Skitnica, kao stožerni lik, čini da gravitacija priče koju on uokviruje sve te karaktere okuplja u zamršenu i pomalo komičnu sliku gotovo brojgelovskih razmera, u božanstveno vašarište koje je, naprosto, poprište života.

* U čemu je bogatstvo za kojim tragaju junaci?

- Svako ima predstavu o tome šta je bogatstvo i ona se razlikuje od čoveka do čoveka. Većini je bogatstvo sinonim za materijalna dobra. Drugima su to vrednost poput zdravlja, ljubavi, duhovnosti... U svakom slučaju, posredi je pitanje sreće. Ispunjen čovek je, jednostavno rečeno, srećan čovek. Junaci romana tragaju za ispunjenjem. A sama priča, kako je oni shvataju, jeste svedočanstvo o ispunjenju. Jer, nameće se pitanje, ima li zaista ispunjenja ako nema potvrde o njemu? To je jedna duboko ljudska osobina - osećanje potrebe da sopstveno ispunjenje bude krunisano trajanjem, a nema boljeg jemca trajanja od priče. Ovaj roman je, između ostalog, priča u priči i priča o priči.

- Veličina jednog književnog dela meri se i mogućnošću različitih čitanja. Jedno od takvih čitanja moglo bi biti i rezultat projekcije ove priče na našu stvarnost. Ne mogu da kažem da mi je to bila primarna namera, ali svakako da ima i signala te vrste. Naša stvarnost je na momente toliko apsurdna da i samo poimanje apsurda kao fenomena biva ugroženo.

* Kako bi danas trebalo uputiti mlade ljude na dobre knjige?

- Za čoveka je pravi blagoslov kada nazre granice sopstvenih sposobnosti. Na nevolju, najdarovitiji ih pre uoče od onih koji to nisu. Talenat uvek uključuje i osećaj odgovornosti. Često se setim one Ajnštajnove opaske da "glupost i kosmos nemaju granice, mada za ovo drugo ne treba biti potpuno siguran". Zato je sadržaj izloga pojedinih knjižara takav kakav jeste. Udruženi su profit i glupost, a gde je glupost ni bezobrazluku nije tesno. Srećom, kvalitetan čitalac uvek pronađe put do dobre knjige. Problem je u tome kako stvoriti kvalitetnog čitaoca uz ometajuće šumove koji su sve intenzivniji.