POSMATRAJUĆI istoriju književnosti iz novog ugla i kao punu zakletvi, molitvenih formula, čarobnih trikova kojima se služi propovedač u prvom licu, Jasmina Ahmetagić je napisala knjigu “Pripovedač i priča” ( Institut za srpsku kulturu Priština - Leposavić), a za ovo nekomercijalno ali izuzetno delo po značaju za srpsku kulturu, nedavno joj je uručena nagrada “Nikola Milošević”. Nagrada se dodeljuje za najbolju teorijsku knjigu iz filozofije, estetike i teorije književnosti i umetnosti, objavljenu u prošloj godini.

Centralni problem kojim se u knjizi bavi, po njenim rečima, sažeto je iskazan u naslovu:

- To je odnos pripovedača u prvom licu prema priči koju kazuje, a to podrazumeva i njegov odnos prema sebi, prema učesnicima događaja i samim događajima o kojima pripoveda. Nemoguće je odvojiti ispovednu priču o prošlosti od svojstava onoga ko je kazuje: pošto je jedini izvor informisanja, pripovedač u prvom licu manipuliše informacijama u skladu sa vlastitim psihološkim interesom i o tome ostavlja trag nizom nedoslednosti u svojoj priči. Po tom tragu, razobličavanjem manipulativih narativnih strategija, dospevam do dopunskog smisla priče, a u nekim slučajevima i do sasvim drugačijeg smisla priče od onog koji joj pripovedač daje - kaže za “Novosti” Jasmina Ahmetagić.

* Koje ste pisce i koje knjige tumačili?

- Reč je o raznolikom literarnom korpusu koji obuhvata dela koja pripadaju različitim nacionalnim književnostima i različitom vremenu. Tako se “Ispovesti” Aurelija Avgustina sučeljavaju sa romanom Justejna Gordera “Vita brevis”, analizira se Crnjanskov “Dnevnik o Čarnojeviću”, Selimovićevi “Derviš i smrt” i “Tvrđava”, Konstantinovićev “Izlazak”, “Ponornica” Skendera Kulenovića, “Vječnik” Nedžada Ibrišimovića, Pekićev “Kako upokojiti vampira” i “Štiler” Maksa Friša.

KATASTROFALNO STANjE Knjigu je objavio Institut za srpsku kulturu Priština - Leposavić, koji je izdavač u onom smislu u kome je to svaki naučni institut: objavljuje publikacije istraživača angažovanih na projektu i časopis “Baština”. Već dva toponima koja se javljaju u imenu Instituta u kome sam zaposlena kazuju da je reč o ustanovi iseljenoj iz svog matičnog sedišta, i već zato ograničenoj u svakom pogledu: od prostornog do naučnog. Ovu prvu činjenicu, da smo ostali bez zgrade, pa boravimo u pozajmljenim i za svrhe naučnog rada neadekvatnim prostorijama, rasterećuje činjenica da se naučni rad može obavljati iz kuće i biblioteke, gde god imate kompjuter i knjige. Nalazeći se na Kosovu, Institut odražava možda mnogo više nego druge ustanove - mada odražavaju sve - današnje stanje u Srbiji: stanje duha, intelekta, morala, sistema vrednosti. A to stanje je katastrofalno - kaže autorka.

* Kojim postupcima se naratori koriste u interpretaciji prošlosti i u ispovedanju?

- Čitav je niz manipulativnih strategija kojima se naratori služe u nameri da nametnu svoje verzije prošlih događaja: manipulativnom argumentacijom nameću a ne dokazuju svoje mišljenje, logorejom vlastiti napad na drugog predstavljaju kao odbranu od drugog, služe se ironijskim diskursom, tehnikom ponavljanja, naročitom stilizacijom iskaza, komplikovanom sintaksom, itd. Međutim, ne treba zaboraviti da je moguće izmanipulisati i sebe, što na svoj način i nesvesno čini npr. Ahmed Nurudin pre no što se uključi u javni prostor smišljene političke manipulacije. Ukratko, situacije su različite i nesvodljive, pa je zato i svakom naratoru i njegovoj igri s pričom pripalo i posebno poglavlje knjige.

* Kako ste u ovoj analizi videli Pekića, kako Selimovića i Crnjanskog?

- Čini mi se da su najradikalnije analize, u odnosu na postojeće u našoj literaturi, prisutne upravo povodom “Dnevnika o Čarnojeviću”: na svoj način razrešavam pitanje ko pripoveda ovaj roman, uzimajući u obzir tumačenje junakovog sna, njegov odnos prema ženi, erosu i seksu, shvaćenim kao različitim energijama između kojih se koleba njegov život, odnos prema majci i fenomen koji bismo mogli nazvati “strah od ženskog”. Pekićev Konrad Rutkovski sagledan je kao junak koji se nalazi u stanju poricanja: on pripoveda o prošlim događajima, ali o njima suštinski ništa ne želi da zna, te i pripoveda da ućutka glasove prošlosti koji ga progone. Selimovićevi protagonisti “Derviša i smrti” i “Tvrđave” tumačeni su s obzirom na njihovu prinudnu raspetost između javnog i privatnog prostora i posledica koje iz toga proizlaze.

* Kažete da stvarnost zavisi od naratorove perspektive. U čemu se uočavaju istinitost i lažnost ispovesti?

- Nijedan čovek ne može svedočiti o stvarnosti kao takvoj, u apsolutnom smislu, tek o vlastitoj stvarnosti, a ova je satkana od svega što moramo da vidimo, a ne želimo, od svega što želimo a nemamo, od kompenzacija za vlastite mane i životne neugodnosti, od idealizacija itd. Uočavanje istine i laži u pripovedanju o kompleksnoj stvarnosti složen je proces koji sve mora uzimati u obzir. Osim toga, u jednom slučaju će zamagljivanje podataka i komplikovana sintaksa biti signal potencijalne laži, u drugom će možda biti posledica izvesne neugodnosti, to zavisi od svih drugih elemenata priče, od konteksta. Tako da nema prečica i nema jednostavnog recepta.

PRVA ŽENA O činjenici da je prva žena među dosadašnjim dobitnicima uglednog priznanja koje se dodeljuje od 2002. godine, Jasmina Ahmetagić kaže: - Da stvari tako stoje skrenule su mi pažnju koleginice, na samoj dodeli nagrade. Nenaviknuta da stvari tako posmatram, nisam to ni zapazila.

* Zašto ste kraj knjige posvetili pravoslavnoj filozofiji?

- Tim tekstom relativizujem psihološki pristup koji je uglavnom zastupljen u mojoj knjizi, i pokazujem da on nije ni usko a ni samo psihološki. Taj završni tekst se zapravo odaziva na sve one motive koji su u toku cele knjige izlazili iz psiholoških okvira i pruža radoznalom čitaocu veoma jasno objašnjenje. Prema mojim saznanjima, najdublji pristup čovekoj ličnosti dosegnut je u okvirima pravoslavne filozofije, odnosno egzistencijalističke psihologije, i poslednjim tekstom u knjizi upozoravam na taj misaoni okvir koji kao autor knjige ne napuštam ni kada se koristim tzv. self-psihologijom ili tumačenjem snova. Psihologijom se pomažem u razumevanju književnosti, ali je kao nauku ne precenjujem. Verujem da se duh čovekov razboleva a ne samo psiha, kao što verujem da duh leči i da je banalnost teška duševna bolest. Nemoguće mi je, dakle, bilo da završim knjigu bez tog dodatka. Uostalom, i u knjizi o Dostojevskom, nakon podrobne psihološke analize junaka “Zapisa iz podzemlja” pravim jedan sličan zaokret. Stalo mi je da pokažem srodnosti između ovih, na prvi pogled jako udaljenih sistema mišljenja, kao što su psihologija i pravoslavna filozofija, jer se one i u meni prepliću, pokazujući da su pod određenim uglom posmatranja ove oblasti veoma blizu.


PODRŠKA NAČINU ŽIVOTA

* KOLIKO vam znači nagrada koja nosi ime Nikole Miloševića?

- Znači mi kao podrška načinu života koji sam izabrala da vodim, a iz kojeg se nagrade baš i ne očekuju. Znači mi i zbog imena Nikole Miloševića, koji je kao književni tumač antipod formalizmu, akademizmu i praznoslovlju, ali i zato što se među dobitnicima nalaze ljudi čiji rad cenim.