Boris Malagurski: Otpor je stvar zdravog razuma

UMETNOST ne može da promeni svet, ali može da ga osvesti. Svakodnevno nas zbunjuju velikim brojem informacija, potrebno je izvući suštinu, što nekad mogu samo umetnici - kaže za “Novosti” Boris Malagurski, uoči srpske premijere svog dokumentarca “Težina lanaca 2”, večeras u 18 i 21 čas, u beogradskom bioskopu “Akademija 28”.

Od svetske premijere u novembru, u Johanesburgu, dugoočekivani nastavak nagrađivanog filma već je “pokorio” tri kontinenta (Afriku, Severnu Ameriku i Evropu), a u planu je “osvajanje” i četvrtog - Južne Amerike. I dok je prvi deo “Težine lanaca” analizirao uzroke raspada Jugoslavije, u nastavku autorovi sagovornici, među kojima su Noam Čomski, Oliver Stoun, Karla del Ponte, Dajana Džonston i drugi, bave se ekonomijom i reformama posle 5. oktobra 2000. godine. “Težina lanaca 2” pokušava da da odgovor na pitanje - šta nam se desilo?

- Najkraće, desio nam se Vašingtonski konsensuz. Kroz mere stabilizacije, liberalizacije i privatizacije sprovedene su ekonomske mere koje su uništile našu industriju, dovele do ogromnog jaza između bogatih i siromašnih. Ušli smo u “tajkunsku eru”. Najbogatiji kontrolišu živote većine, držeći je u apatiji i u veri da nema spasa. Film pokušava da analizira sve te priče o reformama, fiktivnim tribunalima, raznim ekonomsko-vojnim savezima i da dekonstruiše mitove o boljem životu koji su nam obećavali. Cilj filma je da kaže “sve su to mitovi, vreme je da se osvestite i pobunite”. Svaka vlast se zato i boji naroda i drži ga malodušnim, jer narod ima moć da promeni sve.

Među vašim sagovornicima su čuveni svetski intelektualci i političari. Koliko dobro poznaju našu istoriju i aktuelne događaje?

- Noam Čomski je veoma dobro upoznat sa dešavanjima u celom svetu, a ne samo u našem regionu, i ima zanimljive opservacije. Čomski smatra, a to govori i u filmu, da su izbori važni, ali da je mnogo važnije ono što se dešava između izbora. Nije cilj da se stalno svrgavaju vlade, već građani svakodnevno moraju da vrše pritisak na vlasti, da ih kritikuju, kažu čime su nezadovoljni i tako ih teraju na promene. Protesti bi trebalo da budu način života, smatra Čomski.

A šta nas savetuju domaći stručnjaci?

- Naši se dele na dve grupe, oni koji kritikuju neoliberalizam i oni koji ga brane, a mahom su okupljeni u svoje nevladine organizacije, finansirane iz inostranih fondova. Publika je širom sveta gromoglasnim smehom reagovala na ono što su govorili branitelji neoliberalizma, što znači da otpor tome više nije stvar ideologije, već zdravog razuma.

Delimična poruka filma je da mladi moraju više da se angažuju u političkom životu. Koja je prednost mladosti?

- Mogu bolje da iskazuju svoje nezadovoljstvo onim što ih okružuje i da se bolje povezuju sa grupama koje su u istim problemima. U Srbiji se danas ogromna medijska pažnja posvećuje nezadovoljstvu određene grupe ljude, a to nam svedoči ujdurma oko svake gej parade. To je samo jedna grupa koja želi da se izbori za svoja prava. S druge strane imate obespravljene radnike koji su ostali bez posla zbog raznoraznih mahinacija, starije osobe koje niko neće da zaposli ili trudnice koje gube posao, ali oni kao da nikog ne interesuju. Ipak te grupe kao da ne mogu da pronađu neki zajednički interes, da se ujedine i da vrše pritisak na vlast.

Prvi deo “Težine lanaca” je, čini se, bio bolje prihvaćen u svetu nego kod nas. Kakve reakcije sada očekujete?

- DVD prvog dela najviše su naručivali Amerikanci, iako on nedvosmisleno kritikuje njihovu spoljnu politiku. Ali i oni su željni “drugačijeg mišljenja”. Prestali su da veruju u bajke koje im plasira njihova vlast. Sada je pravi trenutak da im kažemo: “Sećate li se onog što su vam govorili o Jugoslaviji, e, i to nije bilo baš tako”. I pokažemo im našu stranu priče.

Utisak je da u umetnosti dominiraju angažovane teme, posebno u kinematografiji?

- To je posledica velike krize demokratije u kojoj se nalazimo. Mi danas zapravo živimo u plutokratiji, društvu u kojem vladaju oni koji imaju mnogo novca. Da je bilo koja druga ideologija doživela krah kakav je imao neoliberalizam 2008. tokom finansijske krize, završila bi na smetlištu istorije. Ali, to se nije desilo jer su najveći propovednici neoliberalizma na vrhu društvene piramide, sa velikim bogatstvom i kontrolom medija. Naš život je nekada bio mnogo humaniji, opušteniji i zato se ljude bune, a umetnost na to reaguje. Umetnici opažaju svet i osećaju se odgovornim da na neki način doprinesu buđenju svesti. Nadam se da će biti još takvih filmova.

Kako pojedinci mogu da utičnu na promene društvenih tokova?

- Nije dovoljno da pogledamo neki film, da se složimo sa autorom, lajkujemo ga i komentarišemo na “Fejsbuku”. Voleo bih da se makar kod malog broja gledalaca javi želja da nešto preduzmu. Jer, manjina menja svet. Nadam se da će umetnost igrati važnu ulogu, ali na kraju će ključnu ulogu odigrati mladi koji će krenuti u akciju. Nekada je bilo popularno biti kontra svega, biti buntovnik, a danas su popularniji oni koji idu uz sistem, koji su njegovi čuvari. To mora da se promeni. Pomalo tužno zvuči kada moramo da inspirišemo mlade, umesto da oni pokrenu druge.

Kad vam je srce na mestu, kad radite turistički dokumentarac “Beograd” ili “Težinu lanaca”?

- Pronalazim sebe u oba filma, jer oba imaju isti cilj: da se naša zemlja promoviše u drugačijem svetlu. “Beograd” prikazuje sve ono lepo u Srbiji i našoj prestonici, a “Težina lanaca 2” - nepravdu koja nam je učinjena. Jedan govori kako smo i zašto uništeni, a drugi, da uprkos svemu, imamo mnogo toga lepog da ponudimo svetu. Da bi nam bilo bolje potrebna su dva preduslova: da smo svesni uzroka problema i da imamo inspiraciju i volju da to promenimo. Moramo se fokusirati na ono lepo, vredno spasavanja, menjajući negativne stvari.