SVAKI pesnik ima opsesivne teme koje, hteo on to ili ne, povezuju sve njegove pesme. Kod mene je to tema sreće, tačnije ljubavne (erotske) sreće. Ona kratko traje - kaže za "Novosti" pesnik Nikola Živanović (1979), dobitnik ovogodišnje nagrade "Branko Miljković" za knjigu "Carmina Galli", u izdanju Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani".

Govoreći o zajedničkoj niti koja povezuje ove pesme, Živanović ističe da je sreća mučnija nego nesreća:

- Otuda želja da se ona pretvori u bol, u sado-mazohizam, da se uništi objekat koji izaziva sreću ili da nas taj objekat uništi. Uništenje voljene osobe je konzumacija sreće. A naše uništenje je spas. Možda zvuči jeretički, ali onaj hrišćanski spas.

* Na šta nas upućujete naslovom knjige?

- Pre svega na Kornelija Gala, rimskog pesnika koji je temeljno uticao na svetsku poeziju preko svojih sledbenika - Vergilija, Tibula, Propercija, Ovidija - mada njegove pesme nisu sačuvane. To u krajnjoj liniji nije važno. U nekoliko pesama o stvarnosti sa početka knjige upravo iznosim stav da je nebitno da li se nešto desilo ili nije. Dovoljno je da je nešto zamislivo i time je već veće od svake stvarnosti. Na kraju knjige Gal kaže da će njegove pesme biti večne kao Rim i zvezde. Međutim, naslov ima i drugo značenje. Ipak, ostavio bih svojim pronicljivim čitaocima da ga dokuče.

SVRGNUTI IDOL * KOLIKO vam znači nagrada sa imenom Branka Miljkovića?
- Sem toga što bi veći deo književne scene voleo da završim na sličan način, sa njim delim možda još ponešto. Prve pesme pisao sam u neosimbolističkom maniru. Jedna od mera koju sam preduzeo bila je da više ne čitam Miljkovića. Imao sam tada dvadeset godina. Međutim, još znam skoro sve njegove pesme napamet. Što bi rekao Ljermontov: "Napušten hram je ipak hram/ Svrgnuti idol ipak Bog."

* Kakvo se lice stvarnosti pokazuje u ovoj poeziji?

- Ukratko - čovek je bedan i kada je srećan, a srećan je tako retko, i to samo u mladosti, jedino zato da bi kao starac bio još bedniji pošto će moći da se seća tih nekoliko jadnih trenutaka napabirčene sreće. To bi bio sažetak onoga što sam već rekao. Međutim, van stvarnosti je oblast sreće, himni, ushićenja lepotom, radosti koje postoje tek pošto se izraze rečima.

* Čemu danas pesnici i uspeva li poezija da ispuni naše živote?

- Poezija je uvek bila i uvek će biti sporedni deo života. Ali naglasak je na ovome uvek. Ljudi koji misle da je poezija danas skrajnuta, to misle jer je porede sa nekim stvarima koje uopšte nisu istog reda. Recimo filmovi, televizija, popularna muzika, trivijalni romani. Nažalost, to neke pesnike vodi u hermetizam zbog gubljenja vere u njenu komunikativnost, a neke druge tera da se takmiče sa popularnom kulturom. I jedna i druga stvar izvode poeziju na loš glas.

* Uspeva li mlađa generacija pesnika da se pokaže kako treba na književnoj sceni?

- Ne volim da mislim u pojmovima generacija, pokreta, grupa. Mislim da svako, a pogotovu pesnik, mora da bude individua.