NERETKO umetnici ne mere vreme danima i godinama, već nekim svojim unutrašnjim časovnicima, pa stoga i Dušan Jovanović posle dužeg razmišljanja o pitanju koliko je prošlo godina od njegovog poslednjeg gostovanja u Novom Sadu, odgovara: "Pa... mnogo". Zatim se priseća da je pre tri godine radio "jednog Nušića" u Nišu, "Gospođu ministarku".

Decenijama jedan od najcenjenijih reditelja, uvaženi dramaturg, pisac i profesor, Beograđanin koji od 1951. godine živi u Sloveniji, ovih dana retko izlazi iz Novosadskog pozorišta (Ujvideki sinhaz). Povod je nova predstava radnog naslova "Kompleks Elektra" koju će u njegovoj režiji izvesti ansambl ovog pozorišta na mađarskom jeziku. Premijera je zakazana za 15. februar.

Publika koja ima duže, decenijsko pamćenje, uvažava Jovanovića ka kontroverznog autora zabranjivanih drama "Oslobođenje Skoplja" i "Karamazovi" s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina, koje je režirao Ljubiša Ristić. Znan je kao režiser čuvenog "Balkanskog špijuna" Dušana Kovačevića u beogradskom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Za tu predstavu, glavnu, dopisanu ulogu tumačio je legendarni Danilo Bata Stojković.

Mlađa publika pak poznaje Jovanovića po "Skici za autobiografiju" koja je u obliku tekstualnog predloška "umetnuta" u savremenu predstavu "Rođeni u JU" u režiji Dina Mustafića.

* Šta je presudilo da se u Srbiju vratite sa ovakvom predstavom?

- Zato što me je ovo izuzetno kvalitetno pozorište pozvalo i zato što je tekst kompilacija raznih tekstova Sofokla, Eshila i pre svega Danila Kiša. Kiš čini okosnicu, skoro polovinu tog dramskog teksta. Kiš je pre dosta godina dobio zadatak od Ateljea 212 da prepeva jedan jako loš prevod Euripidove "Elektre" i on je kao što priliči geniju, od tog teksta ispevao svoju pesmu, svoj veličanstveni tekst. To je drama o fenomenu osvete, odmazde koji se provlače kroz celu istoriju čovečanstva, a koju smo iskusili kako u istoriji naših predaka tako i u savremenijim ratovima.

MOJA MILENA STALNO NEŠTO RADI * ZAMERIĆE čitaoci ako ne pomenemo i vašu suprugu, glumicu Milenu Zupančič...
- Ona je neumorna, stalno nešto radi. Ima uvek neke filmove, predstave. Igra u mom komadu u kojem je ona jedan od faktografskih podloga. Napisao sam komad "Boris, Milena, Radko", o to troje glumaca - Mileni, Radku Poliču i Borisu Kavaci. To je hit u Sloveniji, za manje od godinu dana odigrali smo više od 80 predstava. Bilo je nekih novinskih napisa da publika dolazi zbog naših privatnih veza, jer Milena je ranije bila u braku sa Radkom. Ali, mislim da je to sekundarni motiv. Prvenstveno je to zaista dobra predstava.

* Samim tim što je reč o Novosadskom pozorištu, predstava se igra na mađarskom jeziku...

- To je za mene izazov. Oni imaju titlove i publika koja ne govori mađarski takođe će moći da uživa u predstavi.

* Jeste li upućeni u stanje u teatru u Srbiji i u bivšim jugo-republikama?

- Državne granice ne mogu da zadrže kulturu, ona sebi uvek pronađe put. Znam da Toni Janežič često dolazi u Novi Sad, Andraš Urban radi svuda, dolazio je i u Sloveniju. Ljudi se kreću, sarađuju i sve to je u određenoj meri oživelo duh bivše zajedničke nam zemlje.

* Političko pozorište nekada i sada?

- Ima tu više fenomena. Dok se radilo takozvano političko pozorište dešavalo se da uradim predstavu u jednom pozorištu, na jednom kraju zemlje, ona bude zabranjena, a onda gostuje u drugom kraju države i osvoji nagrade. Takva je to država bila. Neke teme su bile tabu u nekim sredinama, a u drugima ne. Recimo "Golubnjača" je postavljena na scenu u Novom Sadu, tu odmah i zabranjena, ali je u Novoj Gorici nagrađena.

* Kako biste ocenili aktuelno stanje u teatrima ovog regiona?

- Ono se, ipak, ne može porediti sa tim prošlim vremenima. Nacionalizam je prisutan u svim bivšim državama, ne samo u politici, nego i u svakodnevnom životu. Ovo, što pozorišta gostuju jedna kod drugih, sarađuju u predstavama, tu se oseti taj duh tolerancije, ali ipak je sada sve drugačije.

* Uz vaše ime vrlo često ide i epitet provokator. Kako se vama čini, da li je to kompliment ili kritika?

- Te moje drame nisu bile sušta provokacija. Recimo, "Oslobođenje Skoplja" je neka vrsta autobiografske drame. Živeo sam u tom gradu kao dečak od četiri, pet godina. A predstava je priča kako jedan dečak doživljava tu ratnu i političku dramu.

Isto je i sa "Karamazovima". Na Golom otoku je bio moj stric, što je takođe porodična drama. Ni ona nije bila zamišljena kao provokacija, a druga stvar je što je u tadašnjem političkom kontekstu doživljena i protumačena upravo kao provokacija.

* A, predstava "Pupilija, papa Pupilo pa Puplički"?

- Da, radio sam ja i provokativne predstave poput te koju pominjete. Bilo je puno toga što je bilo osmišljeno kao provokacija, ali to je drugi žanr teatra. Inače, nemam ništa protiv te etikete provokatora koju su mi darovali kritičari. Ali, nikada nisam bio provokator po svaku cenu.

* Čini se da su vam poslednjih godina draže neke druge teme, bez mnogo bunta...

- Ne može ni biti drugačije, prava revolucija, pravi bunt i proboj moguć je samo mladim godinama. Mladi ljudi imaju hrabrost i odvažnost i potrebu da popravljaju svet, da pokazuju ružno lice stvarnosti. U staroj državi bila je jednopartijska struktura, reditelj je imao priliku jedino da nešto podvali režimu kroz neke ezopovske predstave koje bi publika brzo nanjušila i hrlila da ih gleda. To je trajalo sve dok se neki gradski komitetlija nije dosetio i zabranio to. Evo sada imamo niz mladih reditelja koji upravo to rade. Pomenuo sam Urbana, a Oliver Frljić je megamaestro političkog teatra, putuje od mesta do mesta i dodiruje neke traumatične i neuralgične tačke.

* Politika je uvek bila deo teatarskog života, nije i jedina stvar koja je u teatru zanimljiva, rekli ste jednom prilikom...

- Svakako, to su etička pitanja, pitanja duhovne prirode, intimističke stvari, večni krug smrti. Oproštaj od života je za mnoge ljude traumatična perspektiva. Zato je antička drama jedan veliki izazov za publiku. Otvara prostor svetosti i rituala, usmerava pažnju, obara oči "ka unutra", ka duši. Isto tako, repertoar treba da sadrži i klasike. Rastu nove generacije publike, treba da znaju ko je Molijer, Šekspir, Sofokle, Nušić, Sterija, Cankar. Drugi važan segment su eksperimentalna pozorišta koja probijaju granice, izmišljaju neke nove stvari. Savremeno pozorište je polifono, ima puno tema o kojima može da kaže veoma važne stvari. Ne može savremeni teatar bez svega toga.

* Pratite li rad srpskih reditelja? Hoćete li uskoro raditi u nekom od beogradskih pozorišta?

- Ne stignem da pratim koliko bi trebalo. Pomenuo sam reditelje koje poznajem dobro. Radiću u Beogradu vrlo rado, ako me pozovu.