OD osamdesetih godina prošloga veka do danas u Srbiji, ali i na prostorima gde žive Srbi, u okruženju i širom sveta, podignuto je gotovo 3.000 pravoslavnih hramova. Nema sela u kom nije izgrađena crkva, a to je onda za sobom povuklo potrebu za svim onim što prati hram - ikonama, odeždama, štamparstvom, zlatarstvom, crkvenim nameštajem... Zbog toga je, prema mišljenju Dušana Milovanovića, istoričara umetnosti i dugogodišnjeg kustosa Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu, došlo i do obnove pravoslavne umetnosti.

- Dotle je to bilo zaboravljeno, zatureno, zapušteno, zabranjeno, a onda se skupilo dovoljno energije ćutanja da bi se pojavilo ono što se pojavilo, od čega u umetničkom smislu niko nije video veliku korist, osim popova koji su “ubirali putarinu” - kaže Milovanović.

- Nadam se da će u budućnosti ovaj fenomen biti posmatran ozbiljnije nego što mi danas možemo da sagledamo. Jedino kad se nađu u škripcu, Srbi dižu glavu ka nebu i traže pomoć odozgo, pa su se zahvaljujući jednom strašnom pritisku na srpstvo u poslednjim decenijama, masovno podizale i zadužbine. Ima tu koječega, ali i fantastičnih majstora, ne samo u primenjenoj umetnosti vezanoj isključivo svojom funkcijom za crkvu, već i u likovnoj. A oni na najfiniji način grade mostove preko jednog velikog hijatosa, koji je, otprilike, dva veka.

Kako nam objašnjava Milovanović, u srednjem veku je bilo pravilo da episkop određuje i utvrđuje vrednost dela koje će ući u hram ili dom:

- Smem da kažem da danas većina episkopa nije upućena u ovu temu. Još manje je razumeju popovi, pa zato u crkvama, pored lepih stvari, imamo i koješta. Većinu talentovanih i vrednih ljudi ne razumeju. Oni najbolji umetnici su i najjeftiniji, jer rade iz srca. Ne bave se time da zarade pare već da oduže tvorcu taj dar u talentima. U odnosu na tu ogromnu potrebu (svaki od 3.000 hramova mora da ima najmanje između 100-150 ikona, a idealno je da ih bude 365, koliko je dana u godini, plus one koje su u ikonostasu) relativno je malo onih koji ozbiljno i dobro rade. Sa druge strane, veliku potražnju neki su shvatili kao mogućnost da se zaradi novac.

Među ikonopiscima Milovanović izdvaja nekoliko autora za koje je siguran da će ostaviti pečat na ovom vremenu:

- Sigurno je to pokojni Radisav Zograf Milošević, ali i Zorka Stevanović, đak Zdenke Živković, koja je provela mnogo vremena po manastirima. Popadija Dragana Đorđević iz Futoga je fantastičan slikar, koja radi sočno kao Rubljov. Ljuba Vujaklija godišnje naslika najviše tri ikone. Radi kao što su to radili stari majstori. Kod njega proces traje između šest i devet meseci. Preko ikone tri puta stavlja ćilibarski lak. To je onda “zakucano” za vekove, ukoliko ne izgori. Po manastirima, po svom ikonopisanju izdvajaju se monahinja Marija iz Bođenja i mati Makarija iz Sokolice.

Za velikog umetnika Milanović smatra Voju Bilbiju, koga voli da posmatra, pre svega kao zlatara. Bilbija je uradio kivot Svetog Simeona u Hilandaru, kivot mati Anastasije u Studenici, mali kivot za Hilandar i mnogo toga još što je prikazao na izložbi u MPU početkom devedesetih. Kada je reč o crkvenom naraštaju, po majstorstvu se izdvaja Dušan Milisavljević iz Batajnice, a iskorak su i neobični krstovi Žike Lazića, kao i ikone koje na kamenu slika Bata Anđelković iz Vučja.

- Među freskopiscima izdvajaju se Milutin iz Metohije, Jovan Atanasković, koji trenutno slika po Australiji, ali pre svih možda Bratislav Bata Kidišević - nabraja naš sagovornik. - Jedan je od retkih koji radi na svežem malteru. Sa dva pomoćnika, godinu i po dana oslikavao je veliku crkvu na Vidikovcu. Trenutno radi u Rusiji, gde su oduševljeni njegovim majstorstvom.

ORNAMENTI I HILANDAR KAO autor izložbe “Osvežavanje memorije - Ornamenti srpskih srednjovekovnih fresaka”, koju je u MPU videlo više od 16.000 posetilaca, Dušan Milovanović nagrađen je priznanjem “Mihailo Valtrović”, koje Muzejsko društvo Srbije dodeljuje za životno delo. Ova postavka predstavljena je u Kini i Parizu. Sredinom devedesetih godina prošlog veka objavio je putopisnu knjigu “Po Svetoj Gori ka Hilandaru”, a nedavno se u izdanju “Orlanda” iz Beograda, pojavila i ekciklopedija u slikama “Hilandar” za koju je Milovanović pisao tekst.

Kada je reč o umetnicima čiji rad nije direktno vezan za crkvu, a prožet je duhovnošću i inspirisan pravoslavljem, Dušan Milovanović ističe vajara Velimira Velju Karavelića.

- On je dokazao da nije tačna priča kako pravoslavlju nije svojstvena skulptura. Izložba njegovih dela u Galeriji RTS, koju su izuzetno prihvatili i publika i kritika, potom je predstavljena i u manastiru Mileševi, što je bio presedan za jednog vajara. U Mileševi su njegovi u kamenu stilizovani monasi izgledali kao da su se tamo rodili.

Među slikarima, kaže sagovornik, posebno mesto zauzima pokojni Dragan Mojović, koji je duh pravoslavlja i istočne filozofije pretvorio u novi kvalitet, predstavio ga na svoj način, čitljivo i jasno:

- U Evropi je poznatiji nego kod nas Dragan Bartula, kod koga se uvek prepoznaje miris tamjana, finog pčelinjeg voska i bosiljka, koji nam je toliko neophodan. Milenko Mihailović se, recimo, pored karikature, koja mu je ubistvena, već 30 godina bavi svojim “svetilištima”, slikajući naše manastire. Među grafičarima je to Veljko Mihailović.

Povezanost sa tradicijom i baštinom je od velikog značaja za stvaralaštvo, tvrdi Dušan Milovanović:

- Mi smo pravoslavni, a pre toga pripadali smo istočnim kulturama, gde je umetnost predanjskog karaktera. Generacija se nadovezuje na generaciju. Ja to zovem spirala kontinuiteta. U današnjoj umetnosti mnogo toga je svedeno na geg, štos, budalaštinu. Ne postoji ni idejni koncept, ni neki pravi nivo razmišljanja, niti tu ima duha. Suština je da se stvari stalno nadovezuju, za šta je najočigledniji primer ikona. Od početka ona je takva kakva jeste, a autorskog je tu jedva jedan odsto. Onda se kroz istoriju pojavljuju izuzetne ličnosti kakve su Rubljov, Panselinos, naš Longin, Mihajlo Jeutihije, koji produžavanjem priče, naslanjanjem na sva prethodna iskustva, stvaraju svoje individualne priče. To su pravoslavni majstori čija imena znamo, a mnogo je više onih koji su ostali bezimeni.