Radoš Bajić: Srbi se nikad neće pomiriti

POSLE serije „Ravna gora“, Radoš Bajić je snimio film „Za Kralja i otadžbinu“ čija je premijera zakazana za 19. februar u Sava centru u Beogradu.

Autor za „Novosti“ najavljuje i da će početkom februara, zahvaljujući ljubaznosti prestolonaslednika Aleksandra i u saradnji sa Krunskim savetom, film biti prikazan i u Belom dvoru - za članove diplomatskog kora i visoke zvanice:

- Spokojan sam i zahvalan Bogu što nam je dao snagu da ponovo potpuno sami i bez ikakve pomoći države izguramo ceo projekat.

* Koliko će se film razlikovati od serije „Ravna gora“?

- U saradnji sa RTS u filmu koristimo deo najdragocenijih materijala iz serije „Ravna gora“. Ali film koji smo snimili i producirali potpuno je novo, autentično filmsko delo koje je posvećeno hiljadama srspkih patriota i rodoljuba, koji su posle Drugog svetskog rata, progonjeni od komunističkog terora, morali na napuste otadžbinu i odu u emigraciju u SAD, Kanadu, Australiju.

* Hoćete li tim filmom staviti tačku na Drugi svetski rat ili se može očekivati nastavak serije „Ravna gora“?

- Nastavka serije „Ravna gora“ neće biti. Ovaj film je neka vrsta mog lamenta nad ovom velikom temom. Sprečen i u nemogućnosti da nastavim planirani rad na projektu Dramske trilogije koja je u 50 epizoda trebalo da pokrije period Drugog svetskog rata u Srbiji, koju je RTS, na čijem čelu je bio počivši Aleksandar Tijanić, najavljivao kao svoj najveći produkcioni projekat - filmom „Za kralja i otadžbinu“ ja se kao autor, posle šest godina danonoćnog rada na ovoj materiji, odjavljujem i opraštam od ove priče.

* Očekujete li da vas i posle filma ideološki napadaju i osporavaju i moderni četnici i partizani, što se desilo tokom emitovanja serije „Ravna gora“?

- Ne očekujem ništa. Film je snažna, emotivna i duboko ljudska priča van svake ideologije - koju će razumeti svi. Uz obavezni Subnor - serija „Ravna gora“ je po brutalnim napadima na nju samu i na mene kao autora ujedinila ekstremne četničke nacionalniste i restlove komunističkih fanatika. Sada kada je taj savez besmisla daleko od svake pameti sklopljen - neka za svoj račun rade šta im je volja.

* Posle višegodišnjeg umetničkog i autorskog „izleta“ u istoriju naših podela, kakav ste zaključak izvukli - da li su „dve Srbije“ zrele za pomirenje?

- Priznajem, verovao sam da je to moguće. Nažalost, za mene je krajnje iznenađujući zaključak do kojeg sam iskustveno došao nalazivši se u žrvnju te žalosne teme - da se Srbi međusobno nikada neće pomiriti. Pre će oprostiti svima i svakome nego sebi samima. Kosti partizana i četnika i dan danas ratuju. Taj jaz je toliko veliki da se čovek pred njim može osećati samo bespomoćnim. U takvim okolnostima bojim se da su nam i globalne nacionalne perspektive tanušne. Gde nema dijaloga, razumevanja, praštanja i tolerancije - tu nema ni pomirenja, ni demokratije.

* Koliko je Srbija danas, sa svojim aktuelnim podelama, spremna za krupnu geopolitičku bitku koja se valja iza brda?

- Svet je poligon za velike igrače u kojem se zna - ko kosi, a ko vodu nosi. Veoma strahujem kolike koristi, a kolike štete će nam doneti predsedavanje OEBS. Bez malicioznosti - verujem da je okretanje Kini dobar potez. Uprkos činjenici što se često ne ustručavam da dobronamerno i javno kritikujem vlast - smatram da premijeru Vučiću treba čestitati na nedavnom samitu i četvorodnevnom gostoprimstvu kineskom premijeru. Ipak, tako nešto se ne događa svaki dan.

- Strahujem da je, ako NATO u Ukrajini izbije na ruske granice, rat širih razmera neizbežan. Strah me i da pomislim. Strepim da li će pošast nuklernog arsenala koja ne može poštediti nikoga - ipak sačuvati svetski mir? Što se nas tiče, najkorisnije ćemo doprineti tom miru ako vredno, pametno i mudro pospremimo po svojoj kući, što je, pogotovu kad je Kosovo u pitanju, vraški teško. Ma kako da deluje da smo ga Briselskim sporazumom zapravo već predali.

* Da li je rešenje da se držimo Morave dok nas razapinju između Dona, Dnjepra, Sene i Temze?

- Tu gde jesmo i takvi kakvi jesmo, trebalo bi da se podučimo na primerima iz naše bliske prošlosti. Kako bi se danas vladao Nikola Pašić? Da li je Srbiji 1914, a pogotovu 1915. godine, bilo bolje ili gore nego danas?

* Najavljujete povratak na selo i snimanje nastavka „Selo gori, a baba se češlja“. Kad gledaoci mogu ponovo da očekuju Radašina?

- Poslednjih šest godina snimao sam dramu. U mukama kroz koje sam prolazio i sam sam bio junak drame, koja me je mnogo koštala - zdravlja pogotovu. Polovinom marta 2015. počinje snimanje igranog filma i TV serije u brendu „Selo gori“ pod naslovom „Braća po babine linije“. Dakle, vraćam se igri, osmehu i radosti komedije koju kao žanr veoma volim.

* Poručujete li to da je povratak na selo i na zemlju, povratak porodici i smehu, jedno od mogućih rešenja uvreme ekonomske krize i socijalnih lomova?

- Našem narodu je potrebna kolektivna terapija opuštanja. Smeh produžava život, a porodica je bila i ostala jedina matica životne radosti, smisla i ovaploćenja svakog čoveka.

* Kao pripadnik „stare filmske garde“ kako gledate na nove tendencije da se kinematografija „pretvara“ u audio-vizuelnu delatnost?

- Sablaznut sam odnosom države prema kinematografiji. Samo naš vrhunski sport i film je referentni reprezent srpske kulture, društva i države u svetu. Više nam vredi jedan Kusturica nego pet poslednjih srpskih vlada. A kamoli ministara kulture! Film je skrajnuto zamorče naše države i nadležnog ministarstva. Umesto da unapređuje filmsko stvaralaštvo, Filmski centar Srbije stvara najveću konfuziju i zabunu. Umesto da bude potpora i prečica svim autorima, sineastima i producentima da prave bolje i kvalitetnije filmove, on se ponaša kao birokratski cenzor raspoređujući ono malo para koje dobije od države, tako da je nekima majka - a nekima maćeha.

* Podržavate li omladince koji su okupirali bioskop „Zvezda“? Je li i to način da se borimo za kulturu u Srbiji?

- Ne samo da ih podržavam nego uskoro nameravam da im kupim sendviče i da odem da im se pridružim.

* Kako biste sažeto opisali televizijsku ponudu? Slažete li se sa tezom - što više kanala, to manje programa?

- Televizijska ponuda je pre svega jedno vašarište marketinga, reklame i oglašavanja gde se svi upinju da prodaju svoju robu i da ostanu na tržištu - što postaje samo sebi cilj i biva važnije od kvaliteta samog programa.

* Posle svega, kajete li se što ste zagrizli krupnu i kontroverznu istorijsku temu u trenutku kada ste uživali veliku popularnost posle serije „Selo gori, a baba se češlja“?

- Ništa se ne kajem. Više bih voleo da svi živimo u istini i od istine - nego u popularnosti koja čoveku dok je mlad može da prija, a kad dođu godine, samo da mu smeta.

* U mladosti ste bili poznati kao Dalibor iz Partizanske eskadrile, a sada ste prvi pred gledaoce izveli drugačijeg Dražu Mihailovića - ko vam je intimno bliži?

- Kao mladi glumac kome se pozlatilo da igra sa velikanima kao što su Bata, Bekim, Smoki - bio sam Dalibor. Danas sa šest decenija koje nosim na leđima - jasno je da se te dve pojave ne mogu porediti. Dalibor je filmski junak, a Draža je tragični heroj jednog naroda koji ga nije dostojan.