Fernando Arabal o drami „Dali - Pikaso“: Dijalog dvojice genija

JEDAN od najznačajnijih dramskih autora današnjice, književnik, filmski i pozorišni reditelj Fernando Arabal (82), bio je u sredu gost Beograda. Povod je bila premijera njegovog dela „Dali - Pikaso“, u Bitef teatru. Savremenik i prijatelj dvojice velikih umetnika oživeo je u svom tekstu jedan izmišljeni (a možda i stvarni?) susret dvojice genija u Parizu, 1937. godine, u vreme nastanka Pikasovog remek-dela „Gernika“.

Lista prijatelja Fernanda Arabala, koji već decenijama živi i radi u Francuskoj, liči na enciklopedijski spisak „ko je ko u svetu“ sa imenima poput Joneska, Bretona, Beketa, Bunjuela, Hodorovskog, Kundere... A kao drag gost Beograda, Arabal ovom spisku dodaje i naše velikane, poput nedavno preminulog Jovana Ćirilova.

- To je privilegija mojih poznih godina. Iskreno, to su ljudi koji su mi bili bliski po ideji, a iz toga su se rodila divna prijateljstva. Neki od njih su pisali i govorili divne stvari o meni. Mislim da ih nisam zaslužio - kazao je za „Novosti“ Arabal, neposredno posle srpske premijere njegove drame.

* Kako vam se dopala „naša“ priča o Daliju i Pikasu?

- Predstava je divna, urađena sa mnogo mašte. Doslovno su se držali mog teksta, nisu menjali ništa, samo su dodali novog junaka Barabala, koji je bio epizodni lik u drugom delu.

* Šta vas je navelo da „oživite“ baš ovaj susret?

- Pišem mnogo i mnogo toga me interesuje. Pomislio sam da bi bilo veoma zanimljivo izmaštati jedan ovakav dijalog dvojice genija. Ni vi ni ja ne znamo da li su ikada razgovarali na temu „Gernike“ ili Španskog građanskog rata, ali zamišljam da bi ovako izgledalo.

* Zašto ste izabrali ratnu temu?

- Baš zato što je ta tema zanimala i Dalija i Pikasa. Ja sam bio dete i ne sećam se rata, ali oni su ga živeli. Dalija sam znao veoma dobro, a Pikasa malo slabije, ali nije me to prijateljstvo inspirisalo da napišem ovo delo. To je moje naknadno razmišljanje kada sam godinama kasnije uporedio njihove dve slike na istu temu „Predskazanje građanskog rata“ i „Gerniku“, obe izuzetne i veoma neobične za obojicu umetnika.

* Obojica umetnika izražavaju svoj protest protiv stradanja. Čiji izraz vam je bliži?

- Budući da sam godinama bio deo pokreta nadrealizma, a kasnije i drugih grupa, poput Pozorišta panike i Akademije patafizike, jasno je da mi je bliža Dalijeva poetika. Ali, nema nikakve sumnje, on i Pikaso bili su geniji istog formata.

* Uz vaše ime često stoji odrednica „kontroverzan i provokativan“. Smeta li vam to?

- Ne, jer ja i dalje ne znam šta je to provokativno u meni i mom radu. Godinama čekam te „provokatore“ da mi objasne.

* Davno ste napisali svoja čuvena „pisma“, najpre generalu Franku, a potom Kastru. Kome biste sada uputili pismo protesta?

- Mislim da danas ne postoje tako značajni i istovremeno užasni diktatori, kao ovi koje smo preživeli. Smatram, na primer, da je Staljin bio užasan čovek i državnik, ali mu se divim kao pesniku i poštovaocu nauke.

* Napisali ste još jedan „dijalog slavnih“, ovoga puta smešten u Kremlj, a protagonisti su Staljin i filozof Ludvig Vitgenštajn? O čemu razgovaraju?

- Upravo sam završio taj tekst. I on se bavi jednim neobičnim fenomenom: zašto su mnogi ljudi kojima nije bilo neophodno da postanu komunisti izabrali tu ideologiju. To je veoma neobično. Trebalo je da budu na strani ugnjetavanih, a ne da budu na strani Staljina, jednog od najvećih tiranina koji su postojali. Šta je to trebalo jednom Vitgenštajnu, jednom Nerudi, Albertiju, Pikasu? Pa, oni su bili „veliki“, komunizam im je doneo samo nevolje.