Modijano: Pisci su čuvari sećanja

U POLUSNU ili snovima na javi, romanopisac je često poput mesečara, duboko utonuo u ono što mora da napiše. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost, francuski pisac Patrik Modijano, izneo je ovo poređenje u tradicionalnoj besedi održanoj u nedelju, u holu Švedske akademije nauka. Najprestižnije svetsko priznanje biće mu uručeno u sredu, kada i ostalim ovogodišnjim laureatima.

- Verujem da svet muzike ima jednak odnos intimnosti i međusobnog dopunjavanja, kao veze između pisca i čitaoca - rekao je Modijano. - Oduvek sam smatrao da je pisanje nalik muzici, samo mnogo manje čisto. Zavideo sam muzičarima na uzvišenijoj umetnosti. I pesnicima, koji su bliži muzičarima, nego što su romanopisci. Kao dete počeo sam da pišem pesme, pa me je zbog toga sigurno snažno pogodila opaska koju sam jednom pročitao da su "prozni pisci nastali od loših pesnika". Za romanopisca je, govoreći jezikom muzike, pitanje veštine da sve ono što vidi - ljude, pejzaže, ulice - pretvori u partituru sa istim melodijskim delovima, iz knjige u knjigu. Ali, pisac u tome ne uspeva da dosegne savršenstvo i žali što nije muzičar, pa ne može da komponuje Šopenova "Nokturna".

Govoreći o svom shvatanju uloge pisca, istoriji i sećanjima kao građi od kojih nastaju knjige, Modijano je pomenuo i za njega posebno značajne pesnike i pisce - Jejtsa, Mandeljštama, Bodlera, Malarmea, Balzaka, Flobera, Stendala, Dikensa, Tolstoja, Dostojevskog, Poa... Nobelovac je priznao da uvek dva puta razmisli pre nego što pročita biografiju nekog od svojih omiljenih autora, jer se biografi često oslanjaju na sitne detalje, nepouzdana svedočenja očevidaca, karakterne nedostatke... Jedino intimno približavanje piscu, po njegovom mišljenju, moguće je čitanjem dela, jer je on upravo tu u svom najboljem izdanju.

- Neću vas mučiti svojom ličnom pričom, ali mislim da su neke epizode iz mog detinjstva posejale seme za nešto što će kasnije izniknuti u mojim knjigama - objasnio je Modijano. - Često sam bio daleko od svojih roditelja, odsedao kod njihovih prijatelja o kojima ništa nisam znao, stalno menjajući kuće i mesta. Ništa me tada nije iznenađivalo, čak su mi i bizarne situacije delovale savršeno normalno. Tek mnogo kasnije me je moje detinjstvo pogodilo kao nešto enigmatično i pokušao sam da otkrijem više o tome ko su bili svi ti ljudi kojima su me roditelji ostavljali i koja sam sve to mesta promenio, ali nisam uspeo da ih identifikujem. Moji bezuspešni pokušaji rešavanja ovih misterija pobudili su želju za pisanjem, kao da su pisanje i imaginacija mogli da mi pomognu da povežem sve te pokidane veze.

Zadatak pesnika i pisaca, po njegovom mišljenju je, da u životu običnih ljudi, svakodnevici i banalnostima, pronađe dublja značenja, da razotkrije u svakom pojedincu misteriju postojanja. Ali i da čuva sećanja:

- Imam osećaj da je danas sećanje mnogo manje sigurno u sebe, da je u stalnoj borbi sa amnezijom i zaboravom. Taj lažov, taj masovni zaborav koji zamračuje sve, čini da možemo samo da prikupimo fragmente prošlosti, nepovezane tragove, prolazne i gotovo nepojmljive ljudske sudbine. Ipak, zanimanje pisca je da kada se suoči sa tom velikom praznom stranicom zaborava ponovo učini vidljivim bar nekoliko iščezlih reči, poput izgubljenih santi leda koje se pojavljuju na površini okeana - zaključio je Modijano.

MODILjANI

- MOJ dalji rođak Amadeo Modiljani je za modele svojih slika birao anonimne ljude, decu i devojke sa ulice, služavke, seljake, mlade šegrte. Slikao ih je intenzivnim potezom četkice, koja podseća na veliku tradiciju toskanskog majstora Botičelija i slikare "kvatroćenta" iz Sijene. On im je davao - ili bolje reći u njima otkrivao - svu uzvišenost i plemenitost koja je bila u njima, ispod njihove skromne pojavnosti. Rad pisca mora da ide u istom pravcu. Njegova imaginacija, daleko od odstupanja od realnosti, mora da dopre do same suštine i otkrije šta je skriveno iza pojavnosti. Mogao bih da poverujem da je romanopisac, kada je najbolji, neka vrsta vidovnjaka ili vizionara. On je i seizmograf koji beleži i jedva vidljive pokrete.