STRADANjE Srba u Krajini tokom rata devedesetih, hrvatska "Oluja" i zločini, ostrašćeni Balkan i ravnodušna Evropa, ratni profiteri i mirnodopski gubitnici, ljudi koji se pitaju gde je stvarnost njihovog postojanja: u bezbrižnosti jučerašnjice ili mržnji današnjice. Sve ovo stalo je u kratki roman Slobodana Despota "Med", koji je prošlog meseca osvojio Nagradu čitalaca na Festivalu evropskih književnosti u Konjaku, u Francuskoj.

Tamošnja publika čitala je "Med" u originalu, jer je napisan na francuskom i objavljen u čuvenom "Galimaru". Za srpsku publiku knjigu je objavila "Geopoetika", u prevodu Miloša Konstantinovića.

Despot (1967) je rođen u Sremskoj Mitrovici, živi u Sionu, u Švajcarskoj, i povremeno u Parizu i Beogradu. Vodi izdavačku kuću "Ksenija", preveo je na francuski dela Ćosića, Crnjanskog i Kapora. Deo njegove porodice poreklom je iz Kninske Krajine.

- Francuski mi je prvi jezik. Pre "Meda" sam svih svojih šest knjiga napisao na francuskom. Svoju pripovetku o krajiškoj sudbini sam i pisao za francusku i svetsku publiku koja o toj ogromnoj tragediji veoma malo zna - kaže za "Novosti" Despot".

* Ovde su retki romani o egzodusu krajiških Srba. Zašto se srpski pisci nerado upuštaju u ovu temu?

- Teško pitanje, na koje nema jedinstvenog i prostog odgovora. Ozbiljni književnici se uglavnom uzdržavaju od tumačenja svežih zbivanja - a srpska književnost jeste jedna ozbiljna svetska književnost. Nemci su, na primer, vrlo oprezno i sporo krenuli u tumačenje Drugog svetskog rata i sopstvenog poraza. Teže je poraženima pisati o ratu nego pobednicima. Od njih se uglavnom očekuje da prime na sebe više krivice nego što to u svojoj duši osećaju i zaslužuju. Taj sukob između proživljenog i pogodnog, između unutrašnje istine i spoljne sputanosti, čestiti pisci rešavaju - ćutnjom, a licemeri - karikaturom. Andrić je u vreme nacizma i komunizma pisao o turskom zulumu ne bi li slobodnije "proturio" i pokoju savremenu istinu.

UZBURKANO PODNEBLjE * KOLIKO znači objaviti knjigu kod "Galimara"?
- Galimarova "bela" biblioteka je najbolji mogući prenosnik za takav roman, ne samo zato što je najprestižnija edicija na svetu, već pre svega zbog svog neprikosnovenog književnog ugleda. Veoma mi je stalo da se "Med" čita kao roman, ili parabola, a ne kao letopis ili esej - i da bude prilagodljiva na svako uzburkano podneblje.

* Priča o Nikoli, učitelju u penziji i pčelaru, koji posle "Oluje" ostaje na Velebitu, sažeto predstavlja sudbinu srpskog naroda u Hrvatskoj u 20. veku?

- Za mene pčelar Nikola pre svega predstavlja jedan uzvišeni ljudski uzor, ideal unutrašnjeg mira ka kom valja težiti. No on je naravno i ćutljivi svedok svih muka svog naroda. Poput starca Vukašina, on u zlu ne učestvuje, niti zlikovcima sudi, jer zna da tolikim zločinima ljudska pravda nije dorasla.

* U kojoj meri je ovo knjiga i o našem mentalitetu?

- Dok sam je pisao, pripovetka je po sopstvenim zakonitostima uvlačila likove koji su u nekoj meri: poraženi oficiri, mešetari, novopečeni fanatici, žene muževnije od muškaraca, itd. No za mene je Nikolin sin Vesko, prznica i mekušac, nehotični kukavni heroj, najtipičniji predstavnik posleratnih srpskih generacija, ljudi poljuljane vere, slabe samosvesti, lišenih ponosa i stvarnog znanja.

* Kako francuska i uopšte zapadna publika reaguje na ratne i bolne balkanske teme i priče o srpskoj tragediji i istini?

- Do sada je ta, zapadna, publika reagovala jednoumno, jer je jednoumno informisana, da ne kažem dresirana. Od prvih dana jugoslovenskog raspada Srbima je dodeljena uloga zlikovačkog tabora, iz kojeg ni deca i starci nisu izopštavani. To je upravo i omogućilo "Oluju" i proterivanje čitavog jednog naroda sa vekovnih ognjišta bez ikakve reakcije spolja, sem onog ciničnog: "Tako im i treba!". Taj stav kod mnogih i dan-danas opstaje, uprkos vremenu i strašnom kažnjavanju ovog naroda. Do pojave "Meda", priče o toj tragediji mogle su da se "provlače" samo uz istovremene žalopojke o srpskim zločinima i njihovim žrtvama. U stidljivoj argumentaciji koja je suprotstavljana tom jednoumlju - tipa "i Srbi su stradali" - ono početno "i" je uglavnom služilo zapadnom svetu da olakša svoju savest prividnom objektivnošću bez konkretnih posledica.

* Ima li književnost danas snagu i moć da utiče na javno mnjenje, ruši stereotipe, ispravlja nepravdu?

- "Med" je koliko znam prvo umetničko svedočenje o našoj savremenoj sudbini iz koje je izostavljeno ono "i". Možda zato što to delo pripada francuskoj književnosti, te dolazi "spolja". Pisano je bez mržnje, ali i bez licemernih ustupaka koje sam maločas spomenuo. Uprkos tome, i možda upravo zbog svoje iskrenosti i književne zahtevnosti, roman je našao put ka ljudskim dušama i srcima. Pre neki dan je odneo nagradu čitalaca u Konjaku, jednu od najautentičnijih priznanja, pošto je dodeljuje žiri od preko 60 klubova i 800 čitalaca, Francuza, koji o srpskoj tragediji vrlo malo znaju. Mnogi mi kažu da je ta knjiga u francuskom govornom području više postigla za razumevanje naša dva bratska no razdvojena naroda nego sve informativno-diplomatske inicijative od devedesetih naovamo. Sada se već prevodi na arapski i hebrejski, što je meni veoma simbolično i dirljivo.

* Treba li pisac da bude angažovan?

- Smatram da uvek vredi uzdati se u književnost. Ali i da pisac ne mora i ne treba da se angažuje izvan svog pripovedačkog zanata i uloge svedoka. To je sav njegov jezik i njegova politika. A političari su bolji pisci nego što su pisci političari.

* Koliko smo na polju kulture daleko od Evrope, po čemu smo bliski?

- Kad pogledam današnju Srbiju, vidim kulturnu pustoš, navalu vulgarnosti i cinizma na koju institucije više nemaju odgovora, već se tu i tamo trude, iz evro-ulizištva, da pod obod kulture trpaju fenomene koji s njom nemaju nikakve veze. Po tome smo veoma bliski Evropi, onoj na koju verovatno mislite, zapadnoj, a veoma udaljeni, recimo, od Rusije gde se tradicionalna kulturna baština sa ponosom (a pomalo i neukusno) ističe. Nasuprot tome, pak, nešto nas na sreću oštro razlikuje od današnje (zapadne) Evrope, a to je žilava, često i nesvesna, privrženost nacionalnim vrednostima i identitetu koju otkrivam kod mnogih mladih ljudi. Ništa me to ne čudi niti me preterano brine. Mi smo kao narod suštinska "karika" između istoka i zapada, istorijski neopredeljeni, okrenuti poput Janusa ka obema stranama - pa čak i svojom u svetu jedinstvenom navikom da proizvoljno koristimo dva pisma. Umesto da strepimo kako misli Evropa i šta govori o nama, mislim da bi zgodnije i pravilnije bilo proglasiti: Evropa - to smo mi!