KNjIGA "Izvod iz knjige rođenih - priča o Danilu Kišu" britanskog pisca i istoričara Marka Tompsona, koju je udruženje američkih kritičara svrstala među deset najboljih biografija prošle godine, u srpskoj javnosti izazvala je interesovanje i polemike i pre nego što je stigla pred čitaoce. Tokom minulog vikenda, autor je bio gost Sajma knjiga i izdavačke kuće "Klio", koja je upravo objavila ovo delo u prevodu Muharema Bazdulja.

U vreme raspada Jugoslavije Tompson je kao novinar izveštavao o dramatičnim zbivanjima na ovim prostorima i paralelno počeo svoje dvodecenijsko izučavanje života i dela pisca čijom prozom je bio fasciniran:

- Kiš je bio jugoslovenski pisac, a ja sam pokušavao da razumem Jugoslaviju - kaže Tompson za "Novosti". - Počeo sam da čitam Kišove knjige na njegovom jeziku i potpuno su me opčinile, a istovremeno sam bio uključen u strašne stvari koje su se ovde dešavale u politici. Činjenica da sam bio uronjen u tu divnu literaturu, na neki način mi je bila olakšanje u teškoj situaciji. Poželeo sam zato da čitaocima na engleskom jeziku objasnim zašto je on kao pisac bio tako važan i dobar. Osećeo sam neku vrstu odgovornosti da to moram da uradim, jer na engleskom Kiš nije imao širok krug čitalaca.

*Šta je za vas lično bilo najuzbudljivije otkriće tokom istraživanja, razgovora sa Kišovim prijateljima, saradnicima i savremenicima?

- Posetio sam selo u Mađarskoj u kome je kao izbeglica proveo najveći deo Drugog svetskog rata i iz koga potiče porodica njegovog oca. Sreo sam ljude koji su tokom rata poznavali porodicu Kiš i bilo mi je iznenađujuće i dirljivo kako su govorili, onako kako su je se sećali iz ratnih vremena. Kišova sestra Danica, u našem razgovoru, sećala se tog sela, ali dokumenata, posebno o periodu pošto mu je otac odveden u logor, bilo je zanemarljivo malo. Bilo mi je značajno što sam sreo žive ljude koji su ga se sećali kao dečaka, Denija. Od velike pomoći bio mi je i susret sa Stankom Cerovićem u Parizu. On je među ljudima koji su ga, uz Paskal Delpeš i Mirjanu Miočinović, najbolje poznavali u poslednjoj deceniji života. U vreme kada sam istraživao Kiš je bio kultna ličnost među beogradskim intelektualcima koje sam poznavao i poštovao, ali meni nije bila potrebna "ikona Kiš", već živ čovek, trodimenzionalno ljudsko biće, a to sam dobio upravo od Cerovića.

NjEGOŠ I MILjANOV Sa stavovima iznetim u vašem delu oštro je polemisao Zoran Milutinović. Kao jedan od ključnih previda on navodi i pokušaj da ga povežete sa Markom Miljanovim i Njegošem, a ne sa Andrićem, Crnjanskim ili Krležom... - Jedini pisac koga Kiš pominje u "Izvodu iz knjige rođenih" je Njegoš, a u intervjuima pominje Miljanova u kontekstu svog crnogorskog porekla. Stanko Cerović mi je rekao da je Kiš imao porodične veze sa Miljanovim, ali da dugo nije pročitao "Primere čojstva i junaštva", kojima se potom divio. To mi se učinilo važnim. Krleža se nekoliko puta pominje u knjizi, a kada je reč o Crnjanskom, tražio sam, ali nisam u literarnom smislu mogao da pronađem povezanost sa Kišom. Ali sam bar jednom u knjizi pomenuo da je Kiš često ponavljao kako su tri najveća pisca njegovog jezika Krleža, Andrić i Crnjanski.

* U tekstu koji je povodom vaše knjige objavio, Čarls Simić tvrdi da je pored brojnih identiteta koje je imao kao i većina Jugoslovena, Kiš bio prevashodno svoj, jedinstven. Koliko vam je to kao biografu bilo izazovno?

- Želeo sam da pokažem kompleksnost njegovog porekla i kako iz te složenosti, poteškoća i stradanje proizilazi nešto što nije podeljeno, već potpuno suprotno patnji - umetnost. Analizirajući i secirajući sažetak biografije koju je dao u tekstu "Izvod iz knjige rođenih", proširujući ga vlastitim saznanjima, kako je on to uradio sa pismima svog oca u "Peščaniku", uključujući na određenim mestima poglavlja o njegovim knjigama, pokušao sam da pokažem kako se život i iskustva preobražavaju u književnost.

* Koliko vam je poznavanje političkih prilika u Jugoslaviji pomoglo da razumete Kiša i njegovo delo?

- Kiš se eksplicitno nije bavio politikom, nije bio od onih pisaca, a ima ih širom sveta, koji vole da iznose svoja mišljenja i stavove o svemu. S druge strane, "Grobnica za Borisa Davidoviča" ima jaku političku dimenziju, kao i "Čas anatomije" u kome piše o kulturnoj, književnoj politici, posredno govoreći i o ovoj drugoj vrsti politike. Ali, stalno je naglašavao da je pisac i da je njegov identitet književni, da ne želi da govori o politici partije, samoupravljanju, Miloševiću... Zbog toga ni ja nisam pravio digresije u politički kontekst, ali kako sam pisao za čitaoce u Britaniji i Americi, koji znaju veoma malo i o Kišu i o Jugoslaviji, morao sam da im predstavim kontekst iz koga potiče. Kada sam pre mnogo godina sve ovo započeo jedan beogradski pisac rekao mi je : "Kiš nije tipičan jugoslovenski pisac". To je tačno, što ne znači da nije bio proizvod ovdašnjih okolnosti, sukoba, tradicija.

* Kako tumačite njegovu poslednju želju da bude sahranjen po pravoslavnim obredima?

- Znam da neki Kišovi prijatelji nisu to razumeli, ali za mene nema misterije. Bila je to potpuno lična odluka, kao poslednji dokaz da je individualno iznad političkog i kolektivnog. Razlog je vraćanje duga crkvi, prema kojoj je bio u obavezi još od kada je kršten 1939. To nema nikave veze sa društvenom ulogom crkve u Srbiji krajem osamdesetih godina. Reč je o želji umirućeg čoveka koji namiruje svoje dugove. U testamentu je napisao i da želi sahranu bez govorancija, ali crkva to nije poštovala, jer je, ipak, govorio Amfilohije Radović. Kiš je želeo samo crkveni ritual.


EVROPSKI I BEOGRADSKI

- KIŠ je bio žestok antinacionalista, ali ono o čemu je govorio u čuvenom intervjuu iz 1974. odnosilo se na kulturni nacionalizam. Bio je kosmopolit od glave do pete, što je za njega značilo antinacionalista. On ne funkcioniše u pojmovima podela na nacionalne kulture. Jedina etiketa koju bi mogao da prihvati jeste da je jugoslovenski pisac, a tokom osamdesetih bi sebe možda nazvao i centralnoevropski pisac, jer je u to vreme bio pesimističan zbog podeljenog jugoslovenskog kulturnog prostora i tražio je alternativni dom za svoju književnost i poglede. Našao ih je u tom antikomunističkom, centralnoevropskom pokretu. Netačno je i umanjeno nazivati ga crnogorskim, jevrejskim, srpskim ili vojvođanskim piscem. Mogli bismo ga nazvati i beogradskim piscem, mada ne znam da li bi se on sam tako nazvao, ali u tome mogu da vidim logiku. Ako tražimo neki veći "kišobran", onda je Kiš sigurno evropski pisac.