Sreten Petrović: Slovenski duhovni koreni

KADA su Srbi došli na Balkan zatekli su u praksi Rimljana dobro sačuvano proslavljanje kućnih zaštitnika - "lara". Mada je sličnoga običaja bilo u svih Indoevropljana, maštoviti Srbi su po prijemu hrišćanstva, a nominalno pod crkvenim uticajem, u svakom domaćinstvu ponaosob, individualizovali po jednog svetitelja, uzevši ga za kućnog zaštitnika. Volja je bila tolika da je institut slave sama crkva, a i pod vidovitim Svetim Savom, autorizovala u formi u kojoj slavu danas poznajemo. Postoje potvrde, da je u početku slave bilo i kod Hrvata, a i u nekim delovima Bugarske. Svakako, taj je običaj sasvim u uzmaku kod severnih naroda, a i Slovena, koje uticaj Rimljana nije doticao.

Ovim rečima profesor Sreten Petrović, za "Novosti", objašnjava poreklo slave kod Srba i uvodi nas u priču o dopunjenom izdanju svoje obimne studije "Srpska mitologija - u verovanju, običajima i ritualu", obogaćene mnogobrojnim ilustracijama i mapama, koju je nedavno objavio "Dereta".

Jedno od velikih pitanja na koje odgovara ova knjiga je i zašto se srpska mitologija ne može razmatrati izvan opšte slovenske mitologije. Kod svih Indoevropljana, po Petrovićevim rečima, postoje zajednički duhovni koreni, ne samo u pogledu sistema verovanja, već i u jeziku, što se ponajbolje vidi u strukturi pisma indoevropskih jezika i pisma dalekoistočnih naroda.

- Istorijske okolnosti pojedinih indoevropskih naroda, od vremena kada je došlo do velikih gibanja i kretanja naroda u drugom milenijumu, a na evroazijskoj sceni, došlo je do prvih znatnih diferencijacija grupa naroda, poput germanskih, romanskih, slovenskih naroda, koje su na tom putu ka sadašnjem evropskom prostoru na poseban način profilisale jezičku i duhovnu osnovu. Svi Indoevropljani imali su predstave o bar tri osnovna boga: Neba, božanstva Zemlje ili privrede, i Ratno božanstvo, ali je svaka grana to različito formulisala u jeziku. Tako su se kod posebnih slovenskih grupa, uprkos kasnijoj diferencijaciji na Istočne, Zapadne i Južne Slovene, u jeziku sačuvala ista imena zajedničkih najviših bogova: Perun ili Perkunas, Veles ili Volos - kaže autor.

U ovoj knjizi se možda i prvi put tematizuje uloga Slovena na svetskoj istorijskoj, duhovnoj i civilizacijskoj sceni, potanko je objašnjena njihova etnogeneza, kao i velika srodnost slovenskih jezika. Na istorijskoj sceni Evrope, objašnjava autor, Sloveni kasne, kao i njihova borba za uspostavljanje narodnih posebnosti, kroz državnost:

- Mnogi kulturni istoričari Slovena pokazali su da je veliki broj duhovnih pregalaca slovenskoga porekla znatno doprineo razvoju kultura, a i etnogeneze drugih naroda, poglavito germanske i romanske grane. Okolnost da su se u odnosu na druge indoevropske narode, pojedini slovenski narodi državotvorno kasnije konstituisali, imala je za posledicu očuvanje veće bliskosti, zajedničkih oblika drevnih verovanja, kao i u jeziku, ne samo unutar triju velikih grupacija.

Da bi pokazao šta je autentično srpsko u našoj mitologiji, Petrović naglašava da je istorijska pokretljivost Indoevropljana glavni faktor diferencijacije koja uključuje geografske okolnosti, ali i kulturno okruženje. Sve to proizvelo je brži, odnosno sporiji razvoj određenih sistema verovanja, ali i jezika.

- Činjenica je da je kod Srba došlo do ranoga stvaranja države, sa markantnim državotvornim i kulturnim usponom između 12. i 14. veka. No, za razumevanje nekih kulturoloških specifičnosti ovde su od značaja dve važne okolnosti. Kod Srba je formalni a prerani prijem hrišćanstva obavljen još u 9. veku. Ne zaboravimo kod Zapadnih Slovena taj proces kasni negde čak i do početka 13. veka. Kod Srba je prevođenje naroda u hrišćansku veru "obavljeno" a da još nije bila do kraja profilisana osnovica drevne narodne mitologije. Zbog toga su, iako pod zvanično hrišćanstvom formom, mnoge tradicionalne mitološke ideje u narodu nastavile da egzistiraju. Ne zaboravimo, narod je pretežno živeo na selu, van gradskog i crkvenog okruženja. No, sa porazom države, a i viševekovnom okupacijom, budući da se hrišćanska vera u svesti neobrazovanog naroda nije mogla sistematski razviti, a još manje za tako kratko vreme, nove istorijske prilike pod osmanlijskom okupacijom pospešile su procese samosvojnoga razvoja, negovanja drevnih slovenskih kultova, ali sada u okolnostima otpora tuđinu, radi očuvanja svoje istorijske i duhovne autohtonosti. Tako je, najpre kroz narodnu, herojsku epiku počeo da živi onaj tradicionalni prasupstrat slovenske mitologije, modifikovan novom istorijskom delotvornošću naroda. Reč je o novom proživljenom istorijskom, državotvornom iskustvu u srednjem veku - kaže Petrović.


CEPANjE KOŠULjE

DA bi se razumelo kako se mit pojavljuje u narodnim običajima i verovanju, najbolje je odnos mita i običaja posmatrati kao odnos: napisanog pozorišnog teksta i njegove praktične inscenacije; kao odnos scenarija i izvođenja. Kada se kaže kako je u nekom kraju običaj da se mladoženji, kada mu se rodi sin, cepa košulja, onda iza toga čina stoji mitsko verovanje po kome je košulja vrsta zaštite, čovekov dvojnik; ona čuva dotadašnji status ličnosti. Pocepati košulju simbolički označava promenu statusa - od mladića postaje roditelj! Tako isto, u nekim krajevima, sa umrloga čoveka cepa se, razdire košulja, a onda navlači nova, lanena, jer pokojnik, po verovanju treba da pređe u novi, čistiji oblik egzistencije, u onostrani svet - kaže Petrović.