Žrtve komunističkog režima: Teror u ime naroda

DRAGI moji roditelji, nemojte da se sekirate, jer hvala Gospodu Bogu ostaju vam još dva sina. Ja sam osuđen na smrt. Nemojte da plačete, budite hrabri. Možda će me Skupština pomilovati. Ništa nisam ukrao, nikog nisam ubio, ni potkazao. Savest mi je mirna, čast čista i neka idem kao takav.“

Ovim rečima se, uoči streljanja 1. aprila 1946. godine, od svojih najbližih oprostio Sava Popović Gembeš, tada osamnaestogodišnji učenik Trgovačke škole i fudbaler kluba „Bogoljub“ iz Obrenovca. Uhapšen je jer je bio pripadnik ilegalnog đačkog odreda Jugoslovenske vojske u otadžbini, iako nije imao oružje, niti je učestvovao u borbama.

O Savinoj sudbini, u dokumentarnom filmu „U ime naroda“, čija je premijera zakazana za 22. oktobar u beogradskom Domu sindikata, pred kamerama svedoči njegova sestra Kosara. Ona ga je, početkom 1946. godine, sa majkom poslednja obišla u zatvoru u Đušinoj ulici. Iz zatvora je poruke majci slao ispisane na donjem vešu i posteljini.

Scenario za film je napisao istoričar Srđan Cvetković, a film je režirao Milutin Petrović. Ovaj dokumentarac ekranizuje prvu izložbu o žrtvama komunističkog režima u Srbiji neposredno posle Drugog svetskog rata i otvara dugogodišnje tabu teme: likvidaciju narodnih neprijatelja, politička suđenja, Goli otok i druge logore, progon kulaka u vreme prinudnog otkupa i kolektivizacije.

O svojoj strašnoj sudbini u filmu svedoči i Boško Vulović, najmlađi golootočanin.

- Najteže su mi padali žeđ i vaške - Vulovićeve su reči. - Dešavalo se da u cugu izvadim po 21 vašku ispod pazuha. U porciji mi nikad nije bilo više od devet zrna pasulja! Na 18. rođendan, Boža Janković, ključar u zatvoru, kotrljao me je nogom od trećeg sprata do prizemlja. Od tada više ne slavim rođendane.

Ovaj đak osmog razreda gimnazije bio je „kriv“ jer je neko na kotorskim zidinama ispisao: „Dolje Tito! Živio Staljin!“. Na Golom otoku tamnovao je dve godine.

Pred kamerama svedoči i dr Dobrivoje Tomić, koji se i danas jasno seća svakog detalja tog decembarskog dana 1944. godine, kada su dvojica partizana upala u njihovu kuću u Boljevcu i odvela njegovog oca Dušana Tomića. Dobrivoje je imao 14 godina. Otac, ugledni privrednik, koji se tokom rata nije svrstao ni uz četnike, ni uz partizane, ubijen je u februaru 1945, u zatvoru OZNA, u Zaječaru.

Osim neposrednih svedoka posleratne komunističke represije, u filmu govore i javne ličnosti. Između ostalih: pisac Dušan Kovačević, reditelji Goran Marković i Lazar Stojanović, glumac Lazar Ristovski, kneginja Jelisaveta Karađorđević i njena kćerka Katarina Oksenberg, Ljiljana Pekić, supruga slavnog pisca, istoričar Predrag Marković...

- Ekranizovana izložba praćena je živim svedočenjima i arhivskim snimcima, od sekvenci spaljivanja časopisa „Demokratija“, preko scena sa glasanja 1945. godine, kada su dovođeni čak i invalidi ispred glasačkih kutija, pa do, nikad viđenih, snimaka sa Golog otoka - kaže autor izložbe i scenarista Srđan Cvetković. On gledaoce tokom 110 minuta vodi kroz izložbu na filmu.

Reditelj Milutin Petrović kaže da je u projekat ušao jer „veruje Srđanu, koji je posvećen ovoj temi celim svojim bićem“:

- Ljudi kao on su posebni i u duhu bavljenja filmom je da se takve energije isprate kamerom i ugrade u pokretne slike. Sem toga, mislim da je mom narodu ozbiljno došlo glave neznanje, zaostalost za svetom, kukavičluk da se izgovori istina, guranje pod tepih bolnih događaja. Izgovaranje istine koju neko zaverenički krije, to je aždaja protiv koje se najradije bijem...

Njegova porodica je jedna od onih koje su uništene u Prvom svetskom ratu, pa, kako kaže, do kraja Drugog i nije imala mnogo toga da izgubi. Ipak, deda po majci je bio na Golom otoku, kao i jedan stric:

- Deda je zaista voleo Ruse i mislio je da će Staljin spasiti svet od zlih kapitalista, pa mu je Staljinov plaćenik Valter zagorčao život. Čika Ljubu, dorćolskog šmekera i vrhunskog sportistu, oklevetale su neke uštve, verovatno zbog ženske i napredovanja u svetu omladinskih funkcionera... Ali, suština ove izložbe je upravo u tome što stvari ne posmatra iz te vizure, borbe za čast svoga dede, osvete ili umišljene misije prema nekoj strani u ratu, već samo sa civilizacijskog stanovišta da niko nema prava da strelja ljude bez suđenja i da desetine hiljada ubijenih ne smeju da ostanu tajna.

Za njega je ova izložba „knjiga sa hiljadu potresnih istinitih priča“, ali njemu je za sudbinu Srbije „amblematična“ priča o mladiću kome su streljali tatu u Zaječaru zato što je bio bogati industrijalac. Oca su, podseća, ubili kao psa, a sin je proglašen za narodnog neprijatelja zato što mu je tata sreljan.

- Kasnije je pobegao u Nemačku i postao zubar. Jednog dana je ćaskao sa ženom kojoj je popravljao zube i saznao da je ćerka doktora Mengelea. Ćerka najvećeg nacističkog monstruma živela je u Nemačkoj uz sva građanska prava, a Dobrivoje, koji mrava nije zgazio, gledao je kako mu ubijaju oca, a zatim ceo život proveo okužen od nekih ljudi koji su osvojili vlast u njegovom rodnom gradu i umislili kako da se na tuđoj nesreći dodvoravaju diktatoru. Ne želim da živim u društvu u kome svi ne znaju za takvu biblijsku nepravdu - zaključuje Petrović.

Novac za ovaj projekat, baš kao i za izložbu, donirali su građani i Udruženje političkih zatvorenika.

KUKAVICE I OPORTUNISTI

NA pitanje zašto su u Srbiji i dalje aktuelni sukobi između partizana i četnika, Petrović odgovara da je razlog - strah:

- Srbi su postali kukavice, ne smeju da misle o sebi, svojim precima i svom potomstvu. I to kukavice koje se prave hrabri, svađaju se, hoće da linčuju, da biju žene ili homoseksualce, prete komšijama ruskim carom koji će doći sa istoka... A sve zato što im je prpa da se pogledaju sa sopstvenom istinom. Bez istine ćeš zauvek živeti u mržnji i ropstvu.