Bajka o istrajnosti i veri

CRKVENjAK Mirko posvećeno brine o maloj crkvi u seocetu blizu Požege. Svakog jutra on otvara njena vrata i sa velikom pažnjom priprema obredne detalje kako bi sveštenik održao misu. Kada je sve spremno, Mirko crkvenim zvonom poziva vernike. Na njegov poziv odaziva se uvek samo jedna pobožna starica, ali jednog dana ni nje nema...

Ova zanimljiva i istinita priča predmet je 25-minutnog dokumentarnog filma „Vekne hleba i riba“ koji potpisuje španska autorka Irene Borego. Film je, uz hvalospeve, već prikazan na nekoliko svetskih festivala, a regionalnu premijeru imaće na Festivalu u Herceg Novom.

- Prvi put sam došla u Srbiju 2007. kao student na razmeni u filmskom kampu „Filmarta“. Tada sam otkrila ovu crkvu i rodila se ideja o filmu, ali nažalost, nisam bila u mogućnosti da to realizujem. Odlučila sam da se jednog dana vratim i snimim tu priču - otkriva u razgovori za „Novosti“ Irene Borego.

Svoj film (koji još nema datum srpske premijere) Irene doživljava kao „dokumentarnu bajku“. Pokušala je, kaže, da uhvati srž i svu tajanstvenost duboko iskrene vere. Po njenim rečima, film govori o veri u širem značenju: o istrajnosti, posvećenosti i strpljenju.

- Pravi heroj je crkvenjak Mirko. On nije sveštenik, ne drži službu, ali u filmu saznajemo da ta mala crkva zavisi od njega. Obavlja svoj posao sa velikom predanošću, u tišini i u senci, ali to što nije u centru pažnje ne umanjuje njegovu važnost. I kad ga more sumnje, on radi svoj posao, čak i kad niko ne dođe - toliko je jaka njegova vera!

Boregova kaže da se u svojim filmovima radije bavi ljudima koji „žive na margini“.

- U savremenom društvu koje je opsednuto uspehom i željom ljudi „da budu viđeni“, ja tražim ljude koji nisu „zvezde filmova“ i koje mnogi zapostavljaju i u stvarnom životu. Ima toliko lepote na mestima, među ljudima i stvarima koji su obično skriveni. Nekada baš ta mesta i takvi ljudi imaju potencijal da obasjaju naš život.

Rediteljka stranim distributerima preporučuje „prikazivanje bez prevoda“.

- Likovi ne govore mnogo, ali titlovi nisu potrebni jer doslovno razumevanje reči nije toliko važno koliko tajne koje te reči kriju. Naravno, srpska publika će ih razumeti, ali stranci neće - objašnjava Irene.

Mada se na filmu dijalog često koristi kako bi objasnio likove ili pokrenuo radnju, autorka filma „Vekni hleba i riba“ tražila je drugu formu.

- Mislim da su izgovorene reči deo zvučnog dekora i atmosfere u ovom filmu. Način na koji se izgovaraju, kako zvuče, emocije koje kriju, u ovom slučaju mnogo su važniji od njihovog racionalnog, literarnog značenja. Uostalom, ovo nije priča o racionalnim, logičnim stvarima, već o veri, koja je ostaje nešto duboko, emocionalno i tajnovito.

Snimajući priču o pravoslavnoj crkvi, Irene je uvidela razlike između naše i njene, katoličke vere. Ali, dodaje, ovo nije film o razlikama doktrina dve crkve već o veri koja je veoma ljudska i mistična u isto vreme. Njena namera bila je da „uhvati ono nevidljivo“.

- Nije na meni da kažem da li sam uspela u tome. Teško je oceniti sopstveni rad, jer nemate nikakvu distancu. Ali, mnogi ljudi mi je priznalo da ih je film iskreno dirnuo i to me čini veoma srećnom. Drugi pak kažu da je „čudan“ i mističan, što je neka druga emocija. Trećima je bio usporen i možda dosadan. Neki filmovi su, jednostavno, takvi i mogu da imaju toliko različitih doživljaja koliko i publike - zaključuje španska rediteljka.

MASTER-KLAS KOD KUSTURICE

BOREGOVA je u Srbiji boravila nekoliko puta. Bila je u studentskim radionicama Emira Kusturice na „Kustendorfu 2008“, kada je, zajedno sa drugim mladim autorima, slušala predavanja velikana Nikite Mihalkova, Fatiha Akina, Kristijana Munguija i samog Kusturice. Potom se vratila da snimi film i ponovo da gotovu verziju pokaže „glavnim junacima“:

- Veoma mi je bliska Srbija. Osim toga, studirala sam na Kubi i vidim brojne sličnosti između ta dva naroda. Volela bih da ovde snimim još jedan film, ali potrebno je da nađem partnere i institucije koje bi me podržale u novoj „avanturi“.