I klasike može da pregazi vreme

PRVI prevodilac Servantesovog „Don Kihota“ na srpski, Đorđe Popović, znao je, i pisao, da svaka generacija treba da ima svoj prevod ovog, zvanično najboljeg romana svih vremena.

Slično bi, kažu tumači književnosti i izdavači, trebalo da bude i u slučaju ostalih nezaobilaznih i neprolaznih knjiga. Naši čitaoci, međutim, često raspolažu s vremešnim izdanjima, pa na primer Homerovu „Ilijadu“ i dalje čitamo samo u davnom, istina još funkcionalnom i izvanrednom prevodu Miloša N. Đurića.

- Svaka kultura koja drži do sebe zna kolika je važnost novog prevođenja klasičnih dela. I to iz više razloga. Kultura potvrđuje svoj kontiniutet i svoju vrednost stalnom aktuelizacijom i reinterpretacijom vrednosti na kojima sama počiva, a u podjednakoj meri su to ostvarenja iz nacionalne tradicije i iz šireg, evropskog i svetskog konteksta. Tu posebnu, upravo prvorazrednu važnost kada govorimo o ostvarenjima stranih pisaca, ima osavremenjivanje jezika prevoda, njegovo prilagođavanje današnjim jezičkim standardima i stilovima - kaže profesor Mihajlo Pantić za „Novosti“.

Ma koliko inventivni i u svoje vreme vredni, po Pantićevim rečima, pojedini prevodi jednostavno zastarevaju, ne zbog toga što su nepouzdani i nedovoljno ubedljivi, nego zbog činjenice da se menja sam jezik, da nijedna sredina, pa ni naša, ne govori jezikom kojim je govorila pre pedeset ili sto godina.

- Zato se može reći da ako su književni tekstovi nepromenljivi, i da s vremenom dobijaju jezičku patinu, a sa protokom vekova postaju i arhaični, književni prevodi se jednostavno moraju inovirati da bi postali razumljiviji i prijemčiviji današnjem čitaocima. Zbog toga su nova prevođenja, kao i stalno nove interpretacije svetskih klasika, i preka nužnost i nezaobilazan zadatak svake generacije koja brine o očuvanju i unapređenju vlastite kulture. U tim činovima, da budem nedvosmilen, iznova se potvrđuje vrednost onoga što se prevodi, ali i ražloznost i promišljenost onoga za koga se prevodi. Jedno bez drugog ne ide - kaže Pantić.

Da je mnoge prevode velikih pisaca malo pregazilo vreme, smatra i Flavio Rigonat, vlasnik izdavačke kuće „Lom“, koja je u protekle dve decenije objavila nove prevode pojednih knjiga Selindžera, Džojsa, Orvela, Strindberga, Pavezea, Hamsuna, Puškina, Dostojevskog, Nabokova, Sent Egziperija, Stivensona, Karvera, Bukovskog...

- Nije problem u tome što su to bili „stari“ prevodi, već što su u osnovi „loši“ prevodi. Ima starih prevoda koji su do te mere savršeni da ne treba dirati nijednu reč ili rečenicu u njima, mada je to ipak ređi slučaj. S druge strane, postoje novi prevodi koji su lošiji od starih, pogotovo kad se trude da podiđu nekom „duhu vremena“ i publici, što je neka vrsta zločinačkog delovanja u sferi prevodilaštva. Ima i slučajeva kada naslednici prevodilaca traže potpuno nemoguće sume za inače dobar prevod, pa to primorava izdavače da pribegnu novom, ali često lošijem prevodu. Svakoj generaciji treba ponuditi nove, „bolje“ prevode od postojećih, ali čini mi se da je taj trend prilično zanemaren u domaćoj izdavačkoj produkciji - kaže za „Novosti“ Rigonat.

Što se Vladimira Nabokova tiče, Rigonat je preveo „Lolitu“ i „Smeh u tami“. Kod nas je objavljen roman „Kamera obskura“, koji je Nabokov sam preveo sa ruskog na engleski, jer se nadao proboju na američko tržište, i nazvao ga je „Smeh u tami“.

- Postojao je hrvatski prevod ove knjige, ali sam ipak rešio da je ponovo prevedem. „Smeh u tami“ je po svom konceptu neka vrsta uvertire za „Lolitu“, koju sam ponovo preveo ne zato što postojeći prevod nije bio dobar, već zato što je mogao da bude bolji, čitljiviji, svežiji, a nije bilo načina da taj prevod popravljam - kaže Rigonat.

PRAVO IME SERVANTESOVOG JUNAKA

NOVI prevod „Don Kihota“ na srpski uradila je Aleksandra Mančić pod naslovom „Maštoglavi vitez Don Kihote od Manče“.

- Kroz njega sam pokazala i određen odnos prema ranijim prevodima, i u neku ruku razmišljala o sopstvenoj potrebi da ponovo prevedem tu knjigu. Ali pre svega, to je bio moj način da odam počast jednom veličanstvenom poduhvatu koji me duboko potresa; da pokažem čega još sve tu ima, da uprem prstom u ono manje poznato, ili prethodno prećutano. Izvorni oblik imena Kihote nije teško prihvatiti ni izgovarati u srpskom. To je pravo ime Servantesovog junaka. Postojalo je u prvom prevodu Đorđa Popovića, i u različitim izdanjima tog prvog prevoda važilo sve do izdanja iz 1952, da bi kasnije, počev od izdanja iz 1964, bilo zamenjeno oblikom Kihot - kaže za „Novosti“ Aleksandra Mančić.