U okviru retrospektive "Književnost na filmu" koju je na 3. Beogradskom festivalu evropske književnosti organizovala Izdavačka kuća "Arhipelag" u saradnji sa Domom omladine u Beogradu, prikazan je film "Goli život", potresno svedočanstvo Danila Kiša i reditelja Aleksandra Mandića o susretu života i politike.

Tragična priča koja rasvetljava "humano lice" ovdašnjeg komunizma i besmislene razloge zbog kojih je čovek mogao da završi na Golom otoku, nastala je po dokumentarnom serijalu koji su Kiš i Mandić snimili boraveći u Izraelu marta 1989, zajedno sa ekipom "Avala filma". Sudbinske ispovesti Eve Panić i Ženi Lebl, Jevrejki koje su prošle kroz pakao naših komunističkih "otoka" - Golog i nekih drugih, postale su dokumentarni materijal od koga su snimljene četiri epizode u ukupnom trajanju od 215 minuta. Ženi Lebl bila je srpska književnica, novinarka i istoričarka jevrejskog porekla. Živela je u Beogradu, a tokom rata kao komunistička aktivistkinja bila je i u zatvoru berlinskog Gestapoa. Posle oslobođenja vratila se u Beograd i počela da radi u "Politici". U logor na Golom otoku odvela je - "ljubičica bela"! Jedan kolega ispričao joj je naizgled naivan vic - da Jugoslavija na međunarodnom sajmu cveća treba da prijavi ljubičicu belu od jednog kilograma. Ženi Lebl je vic prepričavala u redakciji, što je protumačeno kao kleveta protiv naroda i države, i osuđena je na godinu dana zatvora. Ali, na slobodu je puštena tek posle dve i po godine povlačenja po raznim kazamatima, među kojima su bili i Goli otok i Grgur, da bi 1954. uspela da emigrira u Izrael. Tu je, sasvim slučajno, boraveći prvi put u Izraelu, pronašao Danilo Kiš, koji je organizovao snimanje serijala "Goli život", i u jugoslovenske domove prvi put doneo istinu o strahotama naših komunističkih logora.

"Goli život" premijerno je emitovala sarajevska televizija u periodu od 12. do 15. februara 1990. Prikazivanje ovog izuzetnog dela, koje je i njegov poslednji medijski nastup, Kiš, nažalost, nikada nije video - jedan od najvećih pisaca ovih prostora umro je 15. oktobra 1989. u Parizu. Dvadeset pet godina nakon snimanja serijala, Aleksandar Mandić se, kako kaže za "Novosti", još seća tog putovanja u Izrael i prijateljstva sa Kišom...

LjUBIČICA BELA Na podsticaj Danila Kiša, Ženi Lebl je objavila knjigu "Ljubičica bela", koja je postala bestseler u Izraelu. Napisala je i zbornik "Da se ne zaboravi" o Jevrejima na prostoru bivše Jugoslavije. Na kraju života, na srpskom, hebrejskom i engleskom jeziku obelodanila je veze jerusalimskog muftije Hadži-Amina Huseinija sa nacističkom Nemačkom i njegovo delovanje u Bosni za vreme Drugog svetskog rata, čije se posledice osećaju na Bliskom istoku i na Balkanu do današnjih dana. Preminula je u Izraelu 2009. godine.

- I danas, skoro svaki dan, nešto pitam Danila. I evo, dok ovo pišem o "Golom životu", slušam šta bi rekao. Mnogo mi nedostaje.

Dokumentarna storija "Goli život" bila je i prva velika javna priča o logorima naše komunističke epohe, a susret Kiša sa Evom Panić Nahir i Ženi Lebl, kada je prvi put putovao u Izrael, bio je presudan da odluči da napravi ovu priču:

- Kada se vratio iz Izraela, ispričao mi je o tom susretu, rekao je da neće o tome da piše, ali da bih ja mogao da napravim odličan dokumentarac o njima. Odmah sam mu kazao da bez njega u toj priči, nisam zainteresovan.

"Goli život" je povest naših zloglasnih logora, obrađena u formi intervjua, i to je poslednja priča koja je 1990. još mogla da okupi sve gledaoce tadašnje domovine koja je bila pred krvavim raspadom...

- Gledaoci u celoj Jugoslaviji mogli su još istovremeno da gledaju Goli otok. Svi osim Hrvatske, koja je "morala stvar da proveri", pa je gledala naknadno. Ova priča emitovana je četiri dana uzastopno, i to je bio deo fascinacije - gledaoci su nekako seriju dobili u "jednom komadu" i interesovanje je raslo svake večeri. Sa televizijom nikada ništa ne znate posigurno, ali meni je izgledalo da su bili fascinirani, kao pred nekim otkrovenjem, iako je njihova tadašnjost već bila otišla bestraga - seća se Mandić.

Serijal, koji je tokom samo nekoliko večeri prikazivanja uspeo da "ujedini" već duboko raspolućenu Jugoslaviju, bio je i Kišovo poslednje pojavljivanje u medijima. Snimajući ispovesti Eve Panić Nahir i Ženi Lebl, Mandić je pokušavao da nešto snimi i o Kišu, koji nije voleo televiziju, a već je bio i teško bolestan...

- Kiš je prvo odbijao da se "slika" sa onim odmahom ruke nagore, koji je bio tako karakterističan za njega kad hoće nešto potpuno da odbaci i nagrdi... Bio sam uporan i strpljiv, i na kraju sam, posle tri godine, uspeo da ga ubedim da stane pred kameru, a mislim da i to što smo se družili, nije odmoglo. U ovom poduhvatu veoma je pomogao i reditelj Branko Baletić, u to vreme direktor "Avala filma", koji je pred nas raširio crveni tepih.

Dokumentarni serijal "Goli život" je ostvarenje kojim je Kiš zaokružio i kompletirao svoje bavljenje temom logora, proširujući je na ceo jugoslovenski prostor, i on je njegovo poslednje delo. Ali, on je temu logora posmatrao u širokom i evropskom komparativnom kontekstu.

- Kiš je verovao da će dvadeseti vek u istoriji ostati obeležen kao doba logora, i da je logor najbitniji izum tog strašnog veka. Pored toga, u slučaju naše dve junakinje, bilo je važno i to što su žene i Jevrejke, koje su prošle kroz sve muke ovog tla. U seriji Kiš mnogo govori, on prosto navodi junakinje da pričaju o bitnom, da se ne rasplinjuju, i svi koji znaju Kišov opus prepoznaju njegovu strast prema činjenicama, detaljima koji znače i zrače. Zbog tog stava u razgovoru, "Goli život" se zaista može smatrati njegovim poslednjim delom - ističe Aleksandar Mandić.


RUSKI ŠPIJUN

Eva Kalemen Panić dospela je u logor na ostrvu Sveti Grgur, jer nije htela da se odrekne muža, Radoslava Radeta Panića, oficira. Oktobra 1951. Rade Panić pozvan je na razgovor u ministarstvo policije, a sutradan su je obavestili da se ubio u zatvoru, i da je bio ruski špijun. Zatražili su da ga se javno odrekne u listu "Borba", i da će posle toga biti slobodna. Odbila je, i posle šest meseci provedenih u istražnom zatvoru sa još 17 žena odvedena je u logor na ostrvu Sveti Grgur, iako je njihova ćerka, koja je ostala sama, tada imala samo pet godina. Strašna maltretiranja i poniženja nisu prestala ni kada se 1953. vratila iz logora, i posle nekoliko turobnih godina u Beogradu zajedno sa ćerkom emigrirala je u Izrael.