Tihomir Brajović : Trajni tragovi o snovima

KAO u sportu, i u književnosti nam ne nedostaje talenata. Naprotiv. Ali između talenta i njegove ostvarenosti stoje rad, učenje, savladavanje zanata i standarda, poštovanje procedura, ma koliko one bile prozaične i katkad zamorne, u pisanju i izvan njega, u tzv. književnom životu koji čine izdavaštvo, kritika, medijska scena, institucije književnog nagrađivanja. A to je već problematičnija strana ove priče. Tu čeka mnogo toga što valja uraditi na valjan način. Na sreću, pisci rade u svom jeziku, a ne u kopačkama, kao fudbaleri, koje u ovako teškim vremenima nije mnogo teško dovesti u iskušenje boljom i skupljom obućom i privoleti ih da igraju drugde. Ali i jezik i književnost i te kako traže ulaganja, intelektualna i materijalna, inače neminovno ostaju pomalo divlji i zapušteni - kaže profesor Tihomir Brajović za "Novosti", ocenjujući današnju poziciju i kvalitet književnosti u Srbiji.

Za izuzetan doprinos proučavanju srpske književnosti, Brajović je prošle srede, uz profesora Ivu Tartalju, dobio nagradu "Zlatna srpska književnost" koju dodeljuje Fondacija Aleksandra Arnautovića, na Filološkom fakultetu.

* Kažete da su vaše knjige, zaključno sa "Narcisovim paradoksom", koja je i povod za nagradu, posledica jedne fascinacije, pasije?

- Da, to je takoreći celoživotna pasija prema čitanju, a tek potom i prema pisanju o čitalačkom iskustvu kao takvom. Ona je prisutna dobrih 45 godina i verovatno predstavlja moje najtrajnije i najpostojanije lično interesovanje uopšte. Još i danas, posle bezmalo pola stoleća čitanja, neizostavno zastanem pred svakim knjižarskim izlogom, svakom improvizovanom uličnom ili pak pijačnom tezgom s knjigama, ma kakve one bile. Reč je, naravno, o životnom izboru koji podrazumeva u najmanju ruku jednakovaljanost intelektualnog i empirijskog doživljavanja.

* Šta vam je u početku donosila i značila ta čitalačka avantura, šta u zrelom stvaralačkom dobu?

- Čitanje je za mene oduvek bilo čudesna mogućnost uvida u nebrojene mentalne univerzume i mogućnosti viđenja, odnosno razumevanja sveta koja nam, ako naučimo kako da se valjano ophodimo s onim što je napisano i publikovano, dozvoljava da, ne pomerajući se s mesta, na izvestan način živimo mnogo života i upoznamo neslućene dimenzije i prostore postojanja. Intenzitet moje čitalačke pasije menjao se s vremenom, krećući se od svojevrsne gladi za knjigama adolescentskog doba do kasnije rafiniranosti i sofistikovanosti, ponekad, naravno, i rutiniranosti, ali ovaj prvobitni podsticaj uvek je ostajao isti.

* Na koji način čitanje spaja pisce i čitaoce?

- U uvodnoj pesmi "Cveća zla", u kojoj se obraća svom čitaocu, prvi među modernim pesnicima, Bodler, imenuje ga kao "svog brata" i "sebi sličnog". Iskustvo moderne književnosti je zapravo demokratsko iskustvo jednakosti i svojevrsnog bratstva pisca i njegovog čitaoca kao jednolikih figura koje se prepoznaju i međusobno posmatraju u "ogledalu" teksta. U osnovi, ova situacija je posledica temeljno subjektivističke perspektive modernog doba koja prožima sve, a ne samo lepu književnost, i koja stoga možda dozvoljava da figuru Narcisa, a ne inače favorizovanog Orfeja, raspoznamo kao paradigmu epohe. Narcisovsko iskustvo ne mora, međutim, da bude tek frojdistički negativno iskustvo samodopadljivosti i samodovoljnosti, nego - kao što svedoči upravo dobra književnost - može da bude podsticajno u onom smislu koji jednim delom takođe sugeriše izvorni mit o Narcisu, a to znači da nam empatija u krajnjoj liniji omogućava da u sopstvenom liku raspoznamo i lik Drugoga, odnosno da u Drugome budemo kadri da vidimo i sami sebe.

* Koji su vas pisci doveli do osećaja o takvoj vezi?

- O Bodleru sam već nešto kazao, a dosta toga bi se moglo reći i o liričarima kao što su Šeli, Helderlin, Vitmen, Rembo, Hlebnjikov, Pesoa, Borhes... Od naših, ovu relaciju, svaki na svoj način, inventivno tematizuju Njegoš, Laza Kostić, Dis, Crnjanski, Rastko Petrović, praktično svi nadrealisti i dadaisti, Jovan Hristić, Miodrag Pavlović i još neki pesnici.

* Kakva je sudbina kvalitetne književnosti i čitanja u modernom svetu?

- Čitanje dobrih knjiga je - i dalje sam ubeđen u to, uprkos svim promenama i tehnološkim novinama koja se pojavljuju svakoga dana - jedan od najboljih načina da zaista, a ne samo naoko, upoznamo sebe i druge, a to znači i svet u kojem živimo. Čitanje je, paradoksalno ali istinito, istovremeno gest potpunog osamljivanja i potpune komunikacije, i to zahvaljujući izumu pisma, odnosno spremnosti drugih ljudi i nas samih da pomoću reči ostavimo trajne tragove o svojim mislima, osećanjima, snovima, čežnjama, nedoumicama, maštanjima... Zbog toga što, kao i samo pisanje, uostalom, podstiče imaginaciju - taj spiritus movens čovečanstva, čitanje nikada, verujem, ne može izgubiti svoje temeljno mesto u ljudskom iskustvu, bez obzira na to što ga drugi, invazivniji vidovi opštenja neprestano potiskuju i marginalizuju.


PESNICI

* Zašto verujete da je lirika kvalitativna magistrala novije srpske književnosti?
- Zato što od Branka Radičevića i Njegoša, preko Sterije i Laze Kostića, Vojislava Ilića, odnosno Disa, Pandurovića, Crnjanskog, Dedinca, Rastka, Nastasijevića, pa do Daviča, Pope, Miljkovića, Ivana Lalića, Vojislava Despotova i drugih vrednih autora vodi jedna kreativna konstanta koja svedoči o visokom pesničkom standardu bez velikih kvalitativnih procepa i zjapova. Poetički gledano, uz sav rizik od pojednostavljivanja, moguće je govoriti o složenom sadejstvu dve plodne linije i kreativna uticaja, folklornog i artističkog, domaćeg i evropskog, tradicijski i modernistički zasnovanog.