VRANjE i Bora Stanković su skoro neraskidiva celina. Čini se da je nezamislivo da neko dođe u Vranje, a ne poseti kuću gde je najpoznatiji srpski prozaista proveo detinjstvo i gde ga je odgajala baba Zlata nakon preranog gubitka roditelja.

Mnogi kažu da su se, čitajući Stankovićeve romane, srodili sa junacima njegovih priča, u mislima šetali kaldrmisanim ulicama, uživali uz pesme Koštane, preživljavali sudbine "Božjih ljudi"... Ali, pitanje je koliko je Vranje uspelo da se oduži piscu koji ga je proslavio, ne samo u Srbiji, već u celom svetu.

Danas 87 godina pošto je Bora Stanković preminuo u Beogradu, podeljena su mišljenja da li su mu se Vranjanci dostojno odužili. Mnogi smatraju da nije dovoljno što u gradskom parku postoji spomen bista, što je rodna kuća pretvorena u muzej, a biblioteka, gimnazija, pozorište i škole nose njegovo ime i što se njemu u čast održavaju dve najveće manifestacije kulture u regionu, jedna posvećena književnosti, druga pozorištu.

- Ponekad imam utisak i da se malo preteralo sa davanjem imena Borisava (Bore) Stankovića gimnaziji, biblioteci, pozorištu, osnovnoj školi, književnoj zajednici... - kaže Nela Dimitrijević, članica Gradskog veća zadužena za kulturu. - Poštujem i visoko ocenjujem njegov književni rad i smatram da mu jeste mesto u vrhu srpske književnosti, kao pripovedaču i dramskom piscu. Ipak, smatram da su nepravedno zapostavljeni i neki drugi veliki ljudi iz Vranja, pre svih otac Justin Popović, zatim Jovan Hadživasiljević, Đorđe Tasić ili Milan Vlajinac.

MAGIČNI TALENAT GLUMAC vranjskog pozorišta Saša Stojković Babačko smatra da i drugi duguju Bori, a ne samo Vranje i Vranjanci. - Ako Bori neko nešto duguje, to je srpska i evropska kultura, a ne Vranje. Suviše je on veliki pisac da bi ga smestili u palanku koja ni danas nema svoj identitet. Jasno je da je Bora poslužio sitnim dušama, netalentovanim profiterima i nekreativnim bojažljivcima da se sakriju iza njegovog imena i kobajagi naprave neki sopstveni opus, opet baziran na širokom Borinom magičnom talentu - smatra Stojković.

Sa druge strane književnik Miroslav Cera Mihailović, osnivač Književne zajednice "Borisav Stanković" i pokretač i organizator "Borine nedelje", smatra da ne bi trebalo da se odnos prema ovom piscu meri bilo sa kojom institucijom.

- U Vranje se dolazi gotovo uvek kao u Borino Vranje - objašnjava Mihailović.- To "Borino" trebalo bi poštovati, poštovati njegovo delo stalnim obnavljanjem, vraćanjem ili pomeranjem, dajući mu iznova novi život. Kako traje jedna umetnička, u ovom slučaju književna vrednost, jedinstvena po onome što nosi više od sto godina? Traje tako što se neguje, dopunjava našim uzimanjem i davanjem, traje tako što se svakodnevno iznova oživljava i svojim prisustvom postaje opšte kulturno i nacionalno blago.

Profesor srpskog jezika, književnik i pesnik Veselinka Stojković iz Vranja smatra da se Vranjanci nisu odužili Bori ni približno.

- "Borina nedelja" pripada svima drugima samo ne ovoj našoj sredini - kaže sagovornica. - Bar jedno veče bi trebalo da bude posvećeno stvaraocima iz Vranja i okoline, ma iz koje oblasti umetnosti, a ima Vranje sa najširom svojom okolinom i ljude koji pišu. Beograd ga svojevremeno nije hteo, Bora je sam objavljivao svoje delo, Vranjanci ga danas širokogrudo predaju Beogradu i svima drugima.

Ona smatra da je Bora bio običan čovek, srećan i nesrećan istovremeno, čistih i snažnih osećanja i sa malo znanja o stvarnosti o kojoj je, kako kažu, pisao.

- Možda bi zavičajno književno veče, jednom mesečno makar, pripomoglo Bori da se vrati u zavičaj koliko je hteo i da i prošeta svojim kaldrmama i sokacama i baštama s božurovima i šimširovima kad god ih se uželi - predlaže Veselinka Stojković.

Novinar i publicista Radoman Irić smatra da je jedan od najvećih srpskih realista, rodonačelnik modernog srpskog romana, nenadmašan pripovedač, dramaturg i romansijer više nego svi skupa doprineo afirmaciji Vranja.

-

Zašto se onda, jedanput godišnje, ne bi dodelila nagrada "Bora Stanković" onome ko je u toj godini najviše doprineo afirmaciji Vranja - predlaže novinar Irić. - Takva nagrada bi imala veliku težinu, a doprinela bi tome da se njegovo ime izgovara sa poštovanjem.

Vranjanci su ponosni na Boru, kao domaćini svoje goste često povedu u obilazak ulice koja je pod zaštitom države u kojoj je muzej - kuća Bore Stankovića i koja je dobila ime po Borinoj babi Zlati, pripovedaju o njemu kao velikanu i govore o njegovim junacima kao o svojima.