Listajući novine na svoj 90. rođendan, saznao sam da su istog dana kad i ja, 6. maja, rođeni Orson Vels, Sigmund Frojd, Marlen Ditrih, Mika Alas. A meni je od svih njih važnije što je tog dana rođen Miloš Zlatić zvani Miš, moj šuster za fudbalske cipele - ovim rečima započeo je razgovor za "Novosti" proslavljeni reditelj i pisac Mladomir Puriša Đorđević.

Jubilarni, 90. rođendan, Đorđević je dočekao u dobrom zdravlju i raspoloženju, sa porodicom i sa bogatom, uspešnom karijerom. Iza njega su 23 igrana filma i 30 dokumentarnih. U njegovim delima debitovale su mnoge zvezde jugoslovenske kinematografije, poput Mije Aleksića, Nede Arnerić, Đuze Stojiljkovića, Bekima Fehmiua, Voje Brajovića, Draga Čume. Osvajao je nagrade u Puli, Veneciji, Rimu, Moskvi, Pragu... Ali, Puriša Đorđević nije samo veliki zaljubljenik u film, već i u pisanu reč. Autor je deset knjiga, tri pozorišna komada i velikog broja priča koje je objavljivao u skoro svim novinama i magazinima. I, tu nije kraj.

* Da li se osećate slavljenički?

- Svi se nekako osmehuju zbog ovih mojih godina. Kad čovek napuni 90 godina svi, izgleda, pretpostavljaju da je već završio sa životom, da vrlo teško govori, pomalo jede, malo spava, ne ide u kafane, eventualno može u prolazu da pogleda neku lepu ženu rizikujući da mu neko dobaci: "Šta je matori?". Ali, za mene je ova 90. godina kao sjajan drugar. Većina mojih prijatelja je nestala, tako da ja manje-više pričam sa sobom. Da ne bih pričao sa sobom i na ulici, pošto se od davnina bavim pisanjem, veliki deo dana, a ponekad i noći, provodim pišući.

* Ovih dana završavate novi roman?

- "Kraljevina" je moj doživljaj perioda od 1919. do 1941. godine, do dolaska nacista. Interesantno je da u našoj literaturi, pa i u filmu, skoro da nema dela koji bi pričalo o tome kako se živelo između dva rata u toj kraljevini. Ako se odlučite za jednu temu, nije stvar da samo o tome mislite, morate pronaći neku "kvaku" koja će vam dati šansu da sa jednom, početnom rečenicom nastavite pisanje. Ja sam je našao: "Ja volim kraljevinu. Kraljevina voli mene. Ja volim Ivanku Kuhar. Ivanka Kuhar voli kraljevinu."

„PRESECANjE" * Posle toliko tuđih biografija, znate li kako bi trebalo da izgleda priča o vama i ko bi je snimio?
- O meni je napravljeno nekoliko dokumentaraca i oni su, što se mene tiče, takvi da me je sramota što sam pristao. Ponosan sam na razgovore koje sam vodio sa pokojnim Rankom Munitićem. S kim god da sam razgovarao o svojim filmovima, niko ništa ne zna. Ranko je znao svaki kadar. Uopšte me ne privlači da neko o meni nešto pravi. Ne volim da pričam o sebi. Vrlo sam rezervisan i prema intervjuima. Treba samo da presečem i prestanem da govorim. Svi smo mi bivši

* Roman je pri kraju, a novi film?

- Pisanje je jedna vrsta paralelnog posla, jer radim na dokumentarnom filmu o Čedi Jovanoviću. Kome god sam još pre godinu dana rekao da ću praviti film o njemu, zaprepastili su se. Čak su mi i neki prijatelji, filmski radnici, govorili da je to "čovek sumnjive biografije koji je razgovarao sa sumnjivim ljudima" i, na kraju, neizbežan komentar: "Odakle mu tolike pare?" E, baš zbog tih pitanja sam i odlučio da snimim film o njemu. Biće tu reči i o Zoranu Đinđiću i drugima, koristiću materijale sa raznih strana, pa i pozorišne komade. Između mene i Čede ima mnogo sličnosti, delimo tu drčnost zbog koje sam ja otišao u partizane, a on u politiku. Obojica smo deo svog života provodili "pod prismotrom". Jovanović je jedini došao do Miloševića da ga nagovori da se preda. Nije bilo jednostavno i bezopasno u to vreme stati preko puta Miloševića. On je bio retko inteligentan, ali opasan čovek, koga je ljubav upropastila. Mnogi su zbog ljubavi završili karijere. Ali, moram priznati da mi se takva propast dopada.

* Snimanje biografija zauzima veliki deo vašeg opusa. Pravili ste

filmove o velikom Toninu Gveri, o Miloradu Paviću, Disu. Sa Gverom ste bili i prijatelj?

- Jedan podatak iz njegove biografije odredio mu je put: bio je školski drug Federika Felinija. Kada je objavio roman "Amarkord", već je bio cenjeni pesnik i dramaturg, ali je roman bio "udica" za Felinija. Nekim slučajem u Moskvi je video moj film "Kros kantri" i tražio da se upozna sa mnom. Posle godinu dana smo se ponovo sreli. Bio sam iznenađen kada mi se obratio, nudeći mi svoj novi scenario. Kada sam ga pročitao, rekao sam mu da to nije scenario za mene, već za Tarkovskog. I bio sam u pravu, jer su 1983. napravili remek-delo "Nostalgija". Ponosan sam na taj trenutak kada sam pobedio sebe. Pored svih onih groznih stvari koje mislim o sebi, to sam dobro uradio.

* Napravili ste "San", "Jutro", "Kros kantri", koji se smatraju vašim remek-delima. Postoji li nešto što biste hteli da zaboravite?

- Reći ću vam jednu istinu o umetničkim delima. Posle dva loša filma, ja sam u jednom furioznom tempu napravio, po opštem mišljenju, šest dobrih. To se sve desilo do 1975, i "Pavla Pavlovića", u kom je Bekim igrao glavnu ulogu. Snimio sam još filmova, ali se nikada više nisam vratio u formu, niti sam imao kvalitet tih prvih ostvarenja. Razmišljao sam mnogo zašto ne mogu da napravim film kao "Jutro". Baveći se biografijama, ne samo filmadžija, već i pisaca i pesnika, otkrio sam da svaki od njih ima u svom opusu dva, tri, maksimum četiri sjajna dela. Shvatio sam - ja sam svoje najbolje već uradio. Mogu da pravim pristojne filmove, ali to nikada neće biti na onom nivou kao ranije. Pomirio sam se sa tim.

* Šta to talentovane umetnike "ograničava"?

- U mom slučaju, nisu uticale godine, mislim da sam sebe na neki način izneveravao u tekstovima koje sam pisao. Za pisca ili reditelja je osnovno da piše ili snima ono što poznaje, što je osetio, što voli ili mrzi. Ako toga nema u vašem srcu, neće ga biti ni na filmu ni u knjizi. Primer je film "Dva", koji je imao velike šanse da bude dobar, ali nije, jer sam izdao sebe. Na kraju filma sreću se Bog i Sveta Sofija, kamera se polako okreće ka nebu, kao da oni odlaze. Pogrešio sam što nisam napravio ljubavnu scenu između njih. Jer, to bi zaista bilo nešto i, verovatno, prva ljubavna scena sa Bogom u glavnoj ulozi. Kada sam pročitao Saramagovu ljubavnu priču o Isusu i Mariji Magdaleni još više sam zažalio zbog mog kraja.

* Koje još planove imate u ovoj jubilarnoj, 90. godini?
- Na nagovor i ideju Dragana Kićanovića, planiram i film o košarkaškim "čudima" iz Čačka: Kićanoviću, Željku Obradoviću i Radmilu Mišoviću. Predložiću Ministarstvu kulture saradnju na filmu "Simfonija igre", o toj trojici velikana. Ali, ne očekujem mnogo jer nisam miljenik državnih komisija. Poslednjih godina odbili su sve što sam predlagao, pa čak i scenario sa Pavićem. Ali, razumem ja njih. Ima toliko tog mladog sveta, izlaze iz raznih škola, treba im pomoći. Lako ću ja za mene!

* Zašto srpski film poslednjih deset godina nema značajniji uspeh?

- Zato što ga nema na velikim festivalima, u Kanu, Veneciji, Berlinu, Moskvi. Stalno pričamo kako je Emir Kusturica dobio dve "Zlatne palme", a zaboravljamo da je Želimir Žilnik pre njega nagrađen u Berlinu. Ali, kod Kusturice, za razliku od Žilnika, pronalazimo upravo ono o čemu sam vam govorio. Imao je nekoliko sjajnih filmova, a posle toga seriju loših. Svi smo mi "bivši", nekadašnje "prve ličnosti našeg filma". Jedini čovek koji ne pada i još nije propao sa svojim dokumentarnim filmovima je Žilnik.