ZAGREB
OD STALNOG DOPISNIKA


Kada sedamdesetominutni film o najvećem hrvatskom kantautoru, Arsenu Dediću, radi beogradski reditelj, Mladen Matičević, u vremenu u kojem živimo, gotovo samo od sebe se postavlja pitanje da li je na delu neka nova, hrvatsko-srpska „neprincipijelna“ koalicija. Oni ukopani u svoja dvorišta još će povikati i „jugonostalgija“, a Arsen u zagrebačkom hotelu „Esplanade“, istom onom za koji je Krleža govorio da je granica koja deli Zapad od Istoka, uz smešak će odgovoriti „raspirujemo bratstvo i jedinstvo“.
- Šalim se, kada se pojavila ideja o filmu „Moj zanat“, o reditelju Mladenu Matičeviću nisam znao ništa, ali sam video da je reč o ozbiljnom projektu. Bez obzira na to što meni lično nije stalo do neke promocije, na kraju se to pretvorilo u veoma zahtevan i dugotrajan posao, jer se na filmu radilo gotovo tri godine.

* Kakve su reakcije posle projekcija u Zagrebu, Splitu?

- Javljaju mi se iz Njujorka, Kanade i pitaju kako da dođu do filma. U Zagrebu je film prikazivan gotovo trideset dana. Zadovoljan sam, bio je to pošten rad. A i kada je film u pitanju, uvek sam uzdržan, ne otvaram tako lako usta osim, malo jače, u svojim autobiografskim zapisima koji će se pojaviti za mog života ili posle mene.

* Radite, dakle, na autobiografiji?

- Nagovoraju me, čak i vlastita žena, koja kaže da bi volela da vidi moju autobiografiju. Odgovorio sam joj da mi je ona diktira, jer sam sa Gabi, što javno, što tajno, četrdeset i osam godina. Mi smo priznati već kao istopolni brak, to tako ide.
* Da li je to prvi film koji je o vama snimljen?

- Nije, iako mnogi sada misle da jeste. Kraće filmovi o meni već su snimili Zdravko Šotra, Goran Paskaljević, Silvije Hum, a snimljeni su i neki u Pragu, Katovicama, Sanremu. Ne fali mi toga, ali ovoga puta je to bilo zahtevnije, a iza filma mogu da stanem. Svi su znali svoj zanat, od producenta do reditelja.
DOMOVINA I DALA I UZELA
* Koliko su vam Zagreb i Hrvatska „vratili“ za sve što ste u životu uradili?
- A, šta da očekujem? Imao sam uvek problema, od političkih pa nadalje, od samog početka. Nije mi nedostajalo nevolja. Domovina mi je dala ono na što se ona odlučila, dala mi je, ali mi je i oduzimala.


* Sa kakvim osećanjem dolazite na beogradsku premijeru?

- To je jedina premijera filma na koju ću da idem, jer više ne mogu da putujem. Imam stanovite godine i stanovito zdravlje, pa ne mogu opsluživati i ići po kućama, kao nekad.

* Beograd vas voli, uvek ste bili dobro primljeni. Sada je u trendu da ga hrvatski pevači ponovo „osvajaju“.

- Imao sam u Beogradu mnogo koncerata. Ali, na svim prostorima, od Zagreba do Beograda i u svim okolnostima, ako na to mislite, doživljavao sam i dobro i zlo. Ipak, idem dalje, neću da mi strah modeluje život. Imam pesmu koja završava rečima da kada sve zbrojim i oduzmem ništa ne preostaje nego hrabrost. To preporučujem.

* Pa, uostalom, bili ste hrabri ceo život, pogotovo u vreme kada ste imali problema sa zdravljem.

- Ko bi izdržao sve ono što sam prošao, operacije, Padovu, preglede. Pre deset godina mi je presađen organ, istog dana, 24. februara, kada sam pre pedeset godina diplomirao na Muzičkoj akademiji. A kao što se vidi, i danas izdržavam.

* Kako biste najkraće rezimirali svoj život?

- Celog života sam, zapravo, samo radio, nisam se šminkao. Radio sam mnogo kao kantautor, objavio četrdesetak ploča i CD, napisao tridesetak knjiga, objavljenih od Italije, BiH, Srbije, Crne Gore. Koliko sam samo muzike napisao za film, televiziju, za klape, decu.
* Ni ovaj film, kao uostalom ni gotovo sve što ste radili do sada, nije vam doneo veliki novac. A drugi, ipak, zarađuju na muzici.

- Tri sam godine radio na ovom filmu, ali o novcu je nepotrebno govoriti. Svaka naša, kako u Zagrebu kažemo pikzibnerica na estradi, zaradi za jedno veče i dvostruko ili trostruko više, nego ja u tri godine rada na filmu. Ali, ne žalim, jer je to bio pošten rad.

* Pratite li muzičku scenu na ovim prostorima?

- Pratim. Ima, uslovno kazano, nekoliko ljudi koji su daroviti, ali svime nisam očaran. Nažalost, svi su gotovo isti, pevaju iste pesme, jednako izgledaju, imaju istu gestikulaciju. Teško pristajem na vreme neozbiljnnosti, jer vreme je ozbiljno i zahtevno.

* Zahtevno vreme? Mislite li i na politiku, ne samo na muziku?

- Da, pogotovo u politici je zahtevno. Sve što čujemo negativističke su rečenice, a glumata se pozitivizam. Loše je vreme i za umetnost. Meni ide vreme kraju, ide odjavna špica, pa mi je donekle i svejedno, ali mislim na svoje dvoje dece i moje dve unuke. Sve nekako posustaje. Napisaću pesmu o tim nesrećnicima, istraživačima đubreta, koji otvaraju naše trobojne kontejnere. Malo se živi samoponiženo.

* Jesmo li pre, ipak, bolje živeli?

- Veoma skromno, jednostavno, ali sve je to bilo lepo, gledajući iz ovih perspektiva. Nije bilo ugroženo, a sada ako je i dobro, ugroženo je. Ali, najviše ugrožavamo sami sebe.
NEZABORAVNE PESME

DA su Arsenovi stihovi postali deo odrastanja i mladosti generacija, svedoče ne samo nezaboravne ljubavne balade, poput pesama „Moderato kantabile“, „Kuća pored mora“, „Ni ti, ni ja“... već i pesme koje su postale sinonim za filmove („Una“), serije („U registraturi“), TV reklame (čuvena je ona za „vegetu“ sa Stevom Karapandžom).

Pevao je Arsen pesnike, na istoimenom albumu, gde su se muzički uobličili stihovi Aragona, Vijona, Okudžave... pevao je Mileni, Gabrijeli, „djevojci iz svoga kraja“, „djevojci za jedan dan“... a za trajni spomen svom prijatelju Matiji Bećkoviću ovekovečio je u zvuku „Veru Pavladoljsku“.

Ipak, pesma koja se izdvojila iz ovog bogatog opusa svakako je „O, mladosti“. Uz njene setne stihove ispraćeni su mnogi Arsenovi prijatelji poput Mome Kapora, a uz „Doploviće Reks“ („Samo pluta mrtvom vodom, moja želja za slobodom“) Ranko Munitić.

Pesmu „Balada o prolaznosti“, kao Arsenovo remek-delo u svoju antologiju „Srpske poezije za decu i osetljive“ uvrstio je priređivač Milovan Vitezović.