U dugim razgovorima Ljube Andrića sa Ivom Andrićem, kasnije pretočenim u knjigu, povela se reč i o recepciji književnosti. Srpski nobelovac, poznat po škrtosti u pohvalama, posebno kada je o književnosti reč, istakao je da za njega postoje tri vrste pisaca. Jedni čija je slava daleko iznad njihovog imena, kao što je to Ilja Eremburg, drugi čiji je izuzetan ugled u potpunom skladu sa njihovim imenom, navodeći kao primer Miroslava Krležu. I treći čija bi slava trebalo da je daleko iznad njihovog imena. E takav je Mihajlo Lalić, zaključio je Andrić.

Pisac čije su knjige dugo godina bile u udžbenicima i u obaveznoj školskoj lektiri poslednjih godina našao se na margini naše književnosti deleći sudbinu mnogih levičara - umetnika čiji je umetnički doprinos meren isključivo kroz ideološke naočare. Književni istoričar Radomir Ivanović, autor tri izuzetno zapažene knjige - studije o Laliću, sa kojim je inače prijateljevao tri decenije, u razgovoru za "Novosti" najpre kaže da je ovaj jubilej, vek od Lalićevog rođenja, prilika da se posle 22 godine od piščeve smrti objektivno sagleda njegov doprinos srpskoj i evropskoj književnosti.

- Sa stanovišta psihologije stvaralaštva postoje dva tipa književnika, oni koji imaju urođeni dar i oni koji ga stiču tokom stvaralačkog rada. Prvoj grupi pripadaju pisci poput Andrića, Desanke, Crnjanskog, Meše, Lalića. Svi oni su prošli kroz više faza stvaralačke metamorfoze, a Lalić kroz tri. Počeo je kao pripadnik kritičkog realizma, nastavio kao zagovornik socijalnog realizma, a završio kao pisac fantastičnog realizma.

Prema Ivanovićevom sagledavanju Lalićevog opusa ovaj pisac se najpre oglasio kao afirmator socijalne literature njene poetike i revolucionarnih previranja u romanima "Svadba", "Zlo proljeće", "Raskid", "Lelejska gora", "Hajka" i "Pramen tame". Junak svih ovih romana je mladi revolucionar Lado Tajović. U drugoj fazi Lalić je veoma kritički preispitivao domete društvenih i revolucionarnih previranja u ratnim i mirnodopskim uslovima što je ostvario u tetralogiji "Ratna sreća", "Zatočnici", "Dokle gora zazeleni", "Gledajući dolje na drumove". Kritičku svest ovde predstavlja Pejo Vučkov Grujović, učesnik svedok i interpretator istorijskih i drugih događaja, ostareli Lado Tajović. Autokritika revolucije je njegova poslednja faza koja je došla do izražaja u knjigama "Odlučan čovjek" i "Tamara". Lalić se dakle, ističe Ivanović, znatno menjao jer se, kako je često isticao bavio pre svega životom uočavajući njegove stalne mene.

Imajući prilike da izbliza prati stvaralaštvo svog prijatelja, Ivanović veli kako je malo pisaca ne samo kod nas nego i u svetu, koji su toliko prepravljali svoje tekstove kao što je to činio Mihailo Lalić. Prvu verziju "Lelejske gore" toliko je izmenio da gotovo nije ostao ni kamen na kamenu, unevši više od dvestotine novih stranica. Imao je i svoje velike učitelje u književnosti a to su bili Gogolj, Gorki, Šolohov, Leonov, a od naših Njegoš, Andrić, Krleža i Crnjanski. Iz oblasti etike to su bila samo dvojica - Marko Miljanov i Svetozar Marković. Koliko je nastojao da nauči od drugih Ivanović navodi samo jedan primer: "Da bi se izvežbao u stilu, Lalić je rukom prepisao čitave Gogoljeve 'Mrtve duše'".

- Kad se sve sabere, nesumnjivo je da Lalić pripada malom broju stvaralaca čija najreprezentativnija dela mogu da podnesu primenu najrigoroznijih kriterijuma književno estetske valorizacije. Kada se otklone predrasude naših savremenika i ostrašćenih kritičara tada će se videti da Lalićevo delo može da živi samo od onog kvantuma estetske vrednosti koje mu obezbeđjuju trajnu egzistenciju. Pisac eruptivnog talenta, izuzetne kreativne i intelektualne energije predstavlja jednog od vodećih naših prozaista druge polovine 20. veka koji je svojim raznovrsnim, dragocenim književnim opusom obogatio minulo stoleće.

Samo retkima je poznato da je Mihailo Lalić u ranoj fazi svog stvaralaštva, napisao nekoliko desetina pesama koje nikada nije objavio. Ispisane olovkom, ostale su u rukopisu, a Ivanović namerava da ih uskoro obnaroduje.

ZABORAVLjENI TEKSTOVI

PRE dva dana iz štampe je izašla knjiga "Mihailo Lalić, međuratno književno stvaralaštvo" (1935-1941), u izdanju Zavičajnog udruženja "Komovi" iz Kragujevca. U knjizi, koju su priredili dr Mila Medigović Stefanović i dr Radomir Ivanović prvi put su sabrani Lalićevi gotovo nepoznati tekstovi koji su ostali rasuti u beogradskim dnevnim listovima i periodici. Između ostalih objavljeno je 15 priča, 13 pesama i osam književno-kritičkih tekstova.

TEŠKA MLADOST, BOGATA KARIJERA

ROĐEN 7. oktobra 1914. u malom crnogorskom selu Trepča, Mihailo Lalić odrastao je u siromašnoj seljačkoj porodici, a rano je ostao bez majke i oca. Školovao se uz pomoć maćehe pešačeći svakodnevno po 20 kilometara od kuće do gimnazije u Beranama.

Kao student Pravnog fakulteta u Beogradu izdržavao se radeći razne fizičke poslove i počeo da objavljuje svoje prve radove, pesme i kraće priče u raznim listovima i časopisima. Istovremeno postao je član SKOJ-a, a zatim i član KPJ. U proleće 1938. kao sekretar ilegalne studentske Narodne omladine uhapšen je i u zatvorima u Glavnjači i na Adi Ciganliji ostao pola godine. Po izbijanju rata vratio se u Crnu Goru gde je učestvovao u ustanku, a leta 1942. zarobili su ga četnici i odveli u kolašinski zatvor. Posle toga bio je u zarobljeništvu u Solunu, odakle je pobegao i stupio u grčke partizane na Halkidikiju.

Profesionalnu karijeru počeo je kao novinar u listu "Pobjeda", a zatim kao direktor Tanjuga u Crnoj Gori. Radio je potom kao urednik u "Borbi" i "Nolitu", a od 1965. živeo je kao profesionalni književnik, naizmenično u Beogradu i Herceg Novom.

Prva knjiga koju je objavio bila je zbirka pesama "Stazama slobode" (1948), ali se posle toga okrenuo prozi, pripovetkama i romanima koji su mu doneli najveće književne nagrade. Po njegovom scenariju snimljen je film "Svadba", a ekranizovani su mu i romani "Lelejska gora" i "Hajka". Bio je član SANU i CANU, CK SKJ, a umro je u Beogradu iznenada 30. decembra 1992. godine.

REALIZAM I "IZMI"

NA pitanje šta misli o realizmu, Lalić je jednom prilikom ovako odgovorio:

- Mislim da je vrlo star. Mislim i da je vrlo savremen. Realizam je ono što je dalo životnost i uverljivost, čak i apstraktnim shemama Kamija i Sartra. Mislim da bez realizma nema književnosti, ali da realizmu nema života bez stalnog prinavljanja i obogaćivanja. Sve što se od njega udaljilo, uvenulo je. Ali, ono što je na njemu zaostalo, njime se ograničilo, nije daleko lebdelo. Realizam se mora oživljavati novim sokovima i novim oblicima, ali, mislim, da nije nužno svaku od tih obnova i novina krstiti imenom nekog novog "izma".

NEBO NAD BEOGRADOM - 3. SEPTEMBRA 1939.

O vedro nebo, hiljade pjesama,

milione zrelih ljubavi, ljepota -

snaga zdravih ljudi sada k smrti prama,

sad džinovsko, milionsko opraštanje od života.


Vedrina čista bez nigdje oblaka

nad zemljom jesenjom duboka, čežnjava,

po travi nesveloj krv se siri mlaka,

počinje ljudstva kosidba nemila.


O, dobro nebo, ti izvore vida,

hljebe života, kretnji, nadahnuća -

danas ljudi kolju bez smisla i stida

i skriva se u rovove nada mira umiruća.


Čistoto nevina od sunca i svile

od čežnje oka - dubokih plaveti -

čuješ li kako ranjenici cvile

pod kopitama pancirskih aveti.


Zbogom dobro nebo, ogrtaču dana,

draga ljudska čežnjo jesenjih omama -

danas lete jata vrana i gavrana,

Varšavu slovensku zasiplju bombama.

(Neobjavljena pesma)


SUDBINA LjUDI U TESNOM VREMENU


BIO je pisac koji je uživao veliko poštovanje i čitalaca i tumača. Od 1965. do 2001. godine, o stvaralaštvu Mihaila Lalića, pre svega o njegovim romanima, objavljeno je 11 kritičkih knjiga, priređeno pet zbornika, a poslednjih godina je zavladalo ružno ćutanje koje samo pokazuje da smo kao društvo i kultura zapali u jedan težak trenutak, u jednu vrstu letargije, iz koje ćemo se ili prenuti i okrenuti onim vrednostima u koje spada i Mihailo Lalić ili potpuno potonuti u jednu vrstu ružne svakodnevice u kojoj više ništa nije važno. Lalić nas svojim delom upozorava da postoje stvari koje su važne, za koje se vredi boriti, i ovo je trenutak u kome treba na to podsetiti i iskazati ovom piscu duboku zahvalnost i izgovoriti reči Branka Popovića, njegovog najboljeg tumača, da je Lalić jedan od najboljih pisaca srpskog jezika.

Ovim rečima je profesor Radivoje Mikić podsetio na delo Mihaila Lalića (1914-1992), na skupu koji je u Srpskoj književnoj zadruzi nedavno održan u čast stogodišnjice rođenja pisca.

- U srpskoj književnosti on ima svoje veoma visoko mesto kao romanopisac. Nepodeljeno je mišljenje da je iz kruga najboljih romana sa tematikom vezanom za Drugi svetski rat i Lalićevo remek-delo "Lelejska gora". Ovaj roman je i dobar primer za Lalićev odnos prema književnom obliku i samom stvaralačkom procesu. Naime, ako je u vremenu između dva svetska rata Momčilo Nastasijević bio primer pesnika koji sve svoje pesme piše u verzijama, onda je Lalić primer romansijera koji i najduži književni oblik podvrgava stalnim preradama. Uspevao je da iz verzije u verziju postiže sve bolje umetničke rezultate. Time je pokazao da je pisac visokih umetničkih pretenzija, koji nastoji da do perfekcije dovede svoja dela - kaže Mikić.

Treba reći, dodaje Mikić, da je to delo i po tematici sasvim izuzetno i u njegovom opusu i u srpskoj književnosti.

- Uzimajući za temu zbivanja koja, makar delom, imaju autobiografsku podlogu, Lalić je oblikovao složenu priču o zbivanjima smeštenim u 1942. godinu. Kroz priču o Ladu Tajoviću i iskušenjima kroz koja on prolazi kada se sam nađe u planini, u neprijateljskom okruženju, Lalić je ispričao priču o samoći i teškoj unutarnjoj borbi kroz koju mora da prođe pojedinac u teškim vremenima. Uvodeći u priču i lik Tajovićevog dvojnika đavola, Lalić koristi i poseban oblik književne fantastike i mogućnost da materijalizuje sadržaje uznemirene svesti pojedinca koji napušta okove revolucionarne dogme jer vidi da ga ona ne vodi ka spasenju i opstanku - kaže Mikić.

Na primeru dela Mihaila Lalića, po mišnjenju profesora Mihajla Pantića, može se videti kako promena društvenih okolnosti utiče i na promenu prihvatanja nekog pisca, odnosno kako se menja njegovo mesto i status u nacionalnom književnom korpusu.

- Za života Lalić je, uprkos svim kontroverzama oko njegovih romana ili možda baš zahvaljujući njima, bio priznat i prihvaćen, a nekoliko decenija i vrlo čitan pisac. Njegove knjige štampane su kod najprestižnijih državnih izdavača i bile su dugogodišnji deo školske lektire, o njima su pisane studije i doktorske disertacije, po njima su snimani filmovi, a sam Lalić je dobio najznačanije književne nagrade i društvena priznanja. I onda, naizgled preko noći, usledio je muk, koji je prepokrio ne samo njegov opus, nego i ostvarenja niza pripovedača i romansijera koji su stvarali u komunističkoj Jugoslaviji. Ideološka ili evidentna poetička razlika, kao ni razlika individualnog talenta tu nije imala presudnu ulogu, zaborav je neumoljiv i enigmatičan - kaže Pantić za "Novosti".

Imajući na umu upravo tu razliku, Pantić pominje Oskara Daviča, Eriha Koša, Miodraga Bulatovića ili Momčila Milankova.

- Svaki od tih pisaca je, uključujući i Mihaila Lalića, specifičan slučaj. Nespornog epskog dara, naglašenog tipom tradicije iz koje je izrastao, suštinski zainteresovan za sudbinu ljudi u tesnom vremenu u kojem je i sam bio učesnik i svedok, Mihailo Lalić pisao je u doba kada je književnost imala jasno izraženu društvenu funkciju, svejedno da li je shvatamo u afirmativnom ili kritički korektivnom smislu. Teme njegovih pripovedaka i romana, pisanih u doslednom realističkom maniru hronikalnog tipa, jezički i imaginativno dosta svedene, postale su, u međuvremenu, za ovih dvadeset i više godina od piščevog odlaska, daleke i nezanimljive savremenim, pogotovo mlađim čitaocima. Da biste danas čitali Lalića morate barem u osnovnome poznavati događaje i okolnosti o kojima je on pisao, i morate imati interesovanja za njih, a toga poznavanja i toga interesovanja je sve manje - kaže Pantić.

Promenjen je književni sistem i način pisanja, promenjene su teme, promenjena je uloga književnosti i, kako dodaje Pantić, od starijih pisaca u kakvom-takvom čitalačkom vidokrugu ostaju samo nesporni klasici ili oni koji imaju šta posredno ili neposredno da kažu i našem dobu.

- Verujem, čak sam siguran da je i Lalić takav pisac, ali je očigledno da njegovo delo prolazi kroz fazu otežane, sužene recepcije. Ključni razlog, prema tome, nije u vrednosti samog dela, nego u novom horizontu očekivanja. Lalić je tu, izgleda, u "mrtvom uglu". A od Lalića se, svejedno, ima šta pročitati.
(Bane ĐORĐEVIĆ)