Markes: Učio od babe i Foknera

I SAM život Garsije Markesa, oca magičnog realizma, koji je iz one njegove čarobne i stvaralačke "mašine za pamćenje", u sam vrh svetske literature izbacio priču o njegovoj rodnoj Arakataki, usnulom selu kolumbijske tropske kasabe, život je za priču.

Markes je rođen u tom usnulom i zaboravljenom mestu, na severu Kolumbije i nadomak Kariba. Svet je ugledao u nedelju 6. marta 1927. godine. Njegova majka Luisa Santjaga Markes s mukom ga je donela na ovaj svet. Jedva je preživela taj porođaj. No, svejedno, rodiće ona svom mužu Gabrijelu Garsiji još desetoro dece, što za ono vreme i za Arakataku, nije bilo ništa neuobičajeno.

Gabov otac Gabrijel Garsija radio je kao telegrafista u Arakataki. Zaljubio se u ćerku penzionisanog pukovnika Nikolasa Rikarda Markesa, Luisu Santjagu Markes.

Pukovnik, međutim, nije hteo ni da čuje da mu raspusni telegrafista, tikva bez korena, bude zet. Budući zet je bio dete samohrane majke, bez oca, a bio ga je i glas da je nepopravljivi ženskaroš, da raspusno živi, što on nije ni poricao, ali nije odustajao da osvoji srce mlade Luise.

Kad je pukovnik video da je đavo odneo šalu, da se neće tako lako, otarasiti upornog telegrafiste, poslao je svoju ćerku kod rođaka, van Arakatake. Ništa nije vredelo. Telegrafista je sa gitarom u ruci, pronašao sklonjenu devojku, pevao serenade pod njenim prozorima, slao joj pisma, cveće i telegrame. Slao joj je i ljubavne stihove koje je sam pisao. Tako je i zadobio njeno srce, pa je tvrdoglavi pukovnik na kraju popustio.

Tri godine posle Gabovog rođenja, njegovi roditelji su se preselili u susedni gradić Barankilja. Gabrijela su ostavili kod dede pukovnika Nikolasa Markesa i babe Trankiline Iguaran, da ga čuvaju i podižu.

Taj pukovnik je bio ličnost za literaturu i Markes će ga ovekovičiti u svojim knjigama. Bio je harizmatična ličnost i rođeni narator. Od njega je Gabo učio prva slova i prve računske radnje, kao i sticanje navike da čita knjige. On ga je dva puta godišnje vodio u cirkus, a onda ga je jednog dana, u tim ranim dečačkim godinama, odveo u pogone američke čuvene firme "Junajted frut kompani" da, usred tih tropskih krajeva i vrućina, vidi neviđeno "čudo" koje se zove led! Odatle je, očigledno i nastala ona prva, antologijska rečenica kojom počinje roman "Sto godina samoće".

Ali, mnogo veću, čak možda presudnu ulogu u formiranju literarne žice budućeg pisca imala je njegova baba Trankilina. Ta žena, koju je Markes zvao Mina, takođe je umela i volela da priča, bila je sujeverna, verovala je u svakakva čuda, duhove i predskazanja, a imala je i neobuzdanu, bujnu maštu. Ona je svojim pričama, bez kraja i mere, ispunjavala duhovima, vampirima i vešticama celu kuću i dečakovu glavu. To nisu bile prazne priče, budući da je ona u sve to duboko verovala. U svojim pričama nije sumnjala u to da je devojka na čaršavu odletela u nebo, da se dete u Arakataki rodilo sa prasećim repom, da pokojnik dolazi u posetu svojoj ljubavnici.

Gabo je lik te svoje babe čudotvorke takođe ovekovečio u "Sto godina samoće" u nezaborvnom liku Ursule Iguaran.

Mnogo godina kasnije, kada je već stekao slavu i osvojio "Nobela", Markes je na pitanje novinara ko je na njegovo stvaralaštvo imao najviše uticaja, odgovorio: "To su bili moja baba Trankilina i američki pisac Vilijam Fokner..."

Posle bezbrižnog detinjstva u kući pukovnika Nikolasa Markesa, koji je unuka odvodio u cirkus i na upoznavanje leda, Gabo se vratio roditeljima, gde je u Barankilji učio osnovnu školu i prve razrede niže gimnazije, koju će završiti u susednom kolumbijskom gradu Sukre.

Bio je dobar, mada ne naročit đak. Njegovi vršnjaci ga pamte iz tog perioda kao povučenog, skromnog i stidljivog dečaka. Nije se tukao, nije se bavio sportom, krišom je pisao pesme i prilježno učio. Njegovi drugovi su ga onda, zbog njegove povučenosti, zvali "starkelja".

Ta crta njegovog karaktera održala se celog života.

Samoća je pratila i njegove poslednje godine života. On je to shvatio i priznao mnogo ranije pre nego što će upasti u okove staračke demencije. Govorio je: "Tajna dobre starosti je pakt sa samoćom."

(Nastaviće se)