U IZUZETNO burnoj biografiji Dragiše Vasića, pisca retkog dara i antologijskih dela, ostale su dve enigme koje, po svemu sudeći, teško da će ikada biti rešene. Kako je završio život: da li su ga ubile ustaše u Novoj Gradiški? Ili pripadnici Ozne kod Banjaluke? Ili je pak po nekim svedočenjima, uspeo da pobegne u Moskvu gde je i umro 1956? I, da li je "Čiča broj dva", kako su ga zvali, u štab Draže Mihailovića, gde je proveo čitav rat, otišao po zadatku sovjetske obaveštajne službe, kao špijun NKVD?

Rođen 1885. u Gornjem Milanovcu, Vasić je završio prava u Beogradu, učestvovao u balkanskim ratovima kao rezervni pešadijski oficir. Potom je bio borac i u Prvom svetskom ratu, prošavši Kolubarsku bitku, povlačenje preko Albanije, Krf, Solunski front. Te godine ratnog užasa biće moćna inspiracija za njegova dela. Već za prvu priču "Packo" (1914) - o nesrećnom srpskom vojniku koji strada sahranjujući bugarskog podoficira, svog neprijatelja - dobio je nagradu žirija u kome su bili Jovan Skerlić i Isidora Sekulić. Osam godina kasnije izašla mu je knjiga priča. Utuljena baština sa predgovorom Slobodana Jovanovića, a odmah zatim roman "Crvene magle". Usledile su još dve knjige "Pripovetke" (za koje je predgovor napisao Milan Bogdanović, 1929) i zbirka priča "Pad s građevine" (1932).

KRLEŽA O PRIJATELjU IAKO je u jednom trenutku, priključujući se oštrim glasovima ideoloških osuda, Miroslav Krleža izjavio kako će se "Vasić naći na đubrištu istorije", ipak je gajio veliko poštovanje prema svom prijatelju. To je pokazao prilikom posete Gornjem Milanovcu, šezdesetih godina, kada je od gradskih čelnika tražio da vidi Vasićevu kuću. "Druže Krleža, nije zgodno, znate ko je bio Vasić", rekli su bojažljivo domaćini. "Znam, bio je moj prijatelj, vodite me tamo", uzvratio je Krleža, i otišao da vidi kuću.

Kao pripadnik Republikanske stranke uređivao je nezavisni dnevni list "Progres" koji je okupljao ondašnje najznačajnije moderne stvaraoce, od Ujevića, Manojlovića, Vinavera, Krakova, do mladog Rastka Petrovića. Njegovi politički uvodnici često su cenzurisani i bili povod za zabranjivanje lista.

Kao mlad advokat, blizak idejama levičara branio je komuniste, među kojima je bio i Spasoje Stejić, neuspešni atentator na kralja Aleksandra Karađorđevića. Bio je blizak prijatelj Miroslava Krleže (kome je bio i kum) i saradnik u njegovom časopisu "Književna republika", a od kraja dvadesetih je član redakcije levičarskog časopisa "Nova literatura" koji su pokrenuli braća Pavle i Oto Bihalji. Ostalo je zabeleženo i da je 1931. godine, preko generala Petra Živkovića uspeo da iz zatvora bude pušten Đuka Cvijić, raniji generalni sekretar KPJ koji je trebalo da bude likvidiran.

Od sredine tridesetih godina, kao jedan od vodećih ljudi Srpskog kulturnog kluba, Vasić se sve više i žešće okreće nacionalnim temama i razilazi sa svojim dotadašnjim prijateljima. Početkom rata pristupio je četničkom pokretu, postao posle Draže Mihailovića druga ličnost po važnosti i uticaju, uređivao dva lista, bio glavni ravnogorski ideolog. To mu, naravno, nova komunistička vlast nije mogla da oprosti pa je odlukom Zemaljske komisije Srbije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača okrivljen kao "izdajnik naroda". Oduzeta mu je sva imovina, knjige povučene iz knjižara i biblioteka, kao i spisi iz Srpske kraljevske akademije čiji je bio član.

Ime "srpskog Hemingveja" kako ga je nazvao ugledni "Herald tribjun", decenijama gotovo da se nije smeo ni pominjati. Njegov povratak u srpsku književnost započeo je tek samim krajem osamdesetih godina, zahvaljujući najpre upornosti književnog istoričara Gojka Tešića. Postepeno su objavljivane njegove knjige, izabrana, pa sabrana dela, održani okrugli stolovi, a zvanično je rehabilitovan 2009, pune dve decenije pošto je to zahtevalo UKS.

- U dvadesetim godinama Vasić je knjigama "Utuljena kandila" i "Vitlo i druge priče", sasvim sigurno, uz Crnjanskog i Stanislava Krakova, s jedne, i Andrića i Nastasijevića, s druge strane, najznačajniji poslenik moderne prozne umetnosti - kaže Gojko Tešić.

A koliko je Vasić danas značajan za srpsku prozu jednom rečenicom je ilustrovao Miroslav Josić Višnjić: "Ako je ruska proza izašla iz Gogoljevog ’Šinjela’, onda je sva srpska proza spala s Dragišinog ’Vitla’".


VEZA SA MUSTAFOM GOLUBIĆEM

DA je Vasić sve "vreme bio ruski čovek u Dražinoj komandi" pisao je Krleža, a slično i Vladimir Dedijer u "Istoriji Jugoslavije".

Po Dedijerovom tumačenju Vasić je to "radio iz ubeđenja, a ne za novac", a njegovi izveštaji sovjetskoj obaveštajnoj službi nošeni su u Prag. Dedijer je naveo i ovaj detalj:

- Kada je 1940. Mustafa Golubić došao u Jugoslaviju, gde je preuzeo dužnost šefa sovjetske obaveštajne službe bio je u uskom kontaktu sa Dragišom Vasićem. Ovaj mu je krio radio-stanicu u Beogradu.


(Kraj)