PREMIJERA novog komada Dušana Kovačevića "Rođendan gospodina Nušića" pre dva dana u Zvezdara teatru, posveta je velikog savremenog komediografa svom prethodniku i deo našeg, (još uvek) veoma skromnog obeležavanja jubileja: sto pedeset godina od rođenja Branislava Nušića.

Koliko današnji jubilej prolazi tiho i neupadljivo, toliko je piščev šezdeseti rođendan (inače tema Kovačevićevog komada), ne samo u Beogradu - bio bleštava državna i kulturna proslava! Kako je izvestilo "Vreme", tog 6. novembra 1924. godine, od ranog jutra raznosači depeša obijali su noge Miletinom ulicom da slavljeniku predaju telegrame i čestitke, a "manifestacije javne prevazišle su svekolika očekivanja" jer, kako se verovalo, "otpočela je nova era u životu naših književnika i umetnosti uopšte", shvaćena kao prilika da se kaže "jedno veliko, iskreno, javno hvala"...

Svečanost je počela na Univerzitetu, tačno u 10 časova. Govornicima je bilo dopušteno da se obrate skupu s najviše sto reči. Ređali su se mnogobrojni govornici, ali je, po našem "običaju", izostao predstavnik Udruženja književnika Marko Car, koji je s Nušićem bio u sukobu i "nije umeo da izvede elegantan gest i ipak govori već, jednostavno, nije došao". U prvom redu sedeo je slavljenik s porodicom, pored njega ministar prosvete Korošec, načelnik Umetničkog odeljenja Branko Šenoa i admiral Prica.

Obraćanje skupu počeo je Pavle Jurišić, koji je u ime Narodne odbrane govorio o Nušićevim patriotskim zaslugama u vreme aneksione krize, potom su se smenjivali predstavnici Matice srpske, pevačkih društava iz cele zemlje, Društva knjeginje Ljubice, Kola sestara, a "veselu senzaciju" izazvala je Simka Jovanović koja mu se obratila u ime - tašti.

TELEGRAMI DESETAK dana pre piščevog rođendana mnoge svetske agencije javile su da u Beogradu, veliki srpski komediograf Branislav Nušić, proslavlja jubilej. Prva depeša stigla je od ruskog kneza Sumbatova Južina (piščevog pobratima iz 1901. godine), potom i od Roberta Braka iz Napulja, italijanskog književnika i narodnog poslanika. Pismom se oglasio iz Minhena i Hajnrih Man, kao i Žemije, slavni pariski glumac i direktor pozorišta "Odeon". Nemački pisac Roda-Roda poslao je telegram iz Portugalije, a čestitke su uputili i Glumačko udruženje iz Pešte, uredništvo lista "Kurijer Poznanjski", redakcija časopisa "Zlatorog" iz Sofije, bugarski ministar prosvete i tamošnje Narodno pozorište, predsednik srpske Narodne skupštine Ljuba Jovanović, a iz Bogatića je stigao posebno dirljiv telegram s potpisom ćerke Janka Veselinovića...

Oglasili su se i predstavnice žena iz Hrvatske, maturanti, Udruženje glumaca, delegati iz Češke... I sve se završilo brzo, za sat, a da jubilar nije uzimao reč. Budući da je piščevom zaslugom osnovano Društvo dama za negovanje umetnosti, proslava se nastavila na čaju kod Cvijete Zuzorić u "Palasu", gde se okupio sav otmeni, književni i snobovski Beograd. Omiljena glumica Žanka Stokić izvela je monolog "Nušić i žene", skeč je odigrala i Desa Dugalić s gospodinom Gošićem, Rogovska je otpevala Hristićevu "Elegiju", dok ju je kompozitor diskretno pratio na klaviru. Od Cvijete Zuzorić slavljenik je dobio album s potpisima beogradskih književnika, a na sam rođendan stigla su mu i odlikovanja: Karađorđeva zvezda i Počasna medalja "Stanković".

U popodnevnim časovima nastavljena je proslava u Narodnom pozorištu. Prvo, s nastupom učenika glumačke i baletske škole, a uveče se na istom mestu održala gala svečanost. Novinar "Vremena" zabeležio je da "elegantnijeg i otmenijeg sveta nikada nije bilo na jubilarnim predstavama, kojih je, slava Bogu, bilo poslednjih godina". U dvorskoj loži pojavila se i kraljica Marija, u pratnji dvorske dame, gospođe Hadžić.

"Svečano je izgledala i sama scena, udešena u zelenilu, u zastorima, u trobojnim, diskretnim sijalicama", sa koje se prepunom gledalištu prvo obratio upravnik Milan Predić, upućujući reči zahvalnosti Nušiću za sve što je učinio za teatar. Usledio je zanimljiv i neuobičajen prolog sa senima pokojnika: beogradski glumci pojavili su se na sceni kao Joakim Vujić, Sterija, Kosta Trifković, Matija Ban, Laza Kostić, Đura Jakšić, Milorad Šapčanin, Svetozar Ćorović, Janko Veselinović - i "svi su oni mrtvi slavili svog učenika i druga u nekoliko reči, sasvim u svom stilu". Na kraju im je prišao i sam slavljenik i uzbuđen, klanjajući se, rekao da je samo išao putevima koji su izgradili i pripremili, da nastavlja ono što su započeli, osećajući na kraju života da je više blizak njihovim senima nego ovom životu.

Draž predstave, kako je izvestila štampa, bilo je izvođenje humoreske "Naša deca", u režiji piščeve ćerke Gite Predić Nušić. Mali glumci su imali od pet do sedam godina, a kada im se na kraju pridružio i sam Nušić i uzeo za ruku najmlađu generaciju tumača njegovih dela - kraljica je frenetično zapljeskala. Potom je dečji ansambl pozvala u ložu, "zadivljena njihovom igrom i dikcijom".

Te večeri, u Narodnom pozorištu odigrane su i scene iz "Nahoda", "Narodnog poslanika" i "Kneza Ive od Semberije", da bi se veliko slavlje završilo banketom.

Cela zemlja odazvala se svom piscu, zaključuje u velikom tekstu pod nazivom "Nušićev dan" beogradsko "Vreme". Kako i dolikuje, slavljeniku su pripali i darovi: od Jugoslovenskog novinskog društva Nušić je dobio srebrnu palmu i srebrni pehar, od Lekarskog udruženja zlatno pero, Narodna banka poklonila mu je akcije u vrednosti 25.000 dinara, nepoznata žena "katanac za usta" (da o ženama više ništa ružno ne govori, a jedan invalid je doneo tortu na kojoj je pisalo "Kosovo - Kumanovo za Slivnicu - Bregalnicu"...

U istom listu, objavljen je i vanserijski intervju (M. Svetovski), pod nazivom "Jedan sat, pred veče, kod iskrenog i raskomoćenog Nušića". Domaćin je novinara na Gundulićevom vencu, u kući "višespratnoj mirisavoj na malter" u koju se nedavno preselio, dočekao u "pidžami i crvenim pantuflama", u sobi zastrvenoj ćilimima i s velikom mangalom u uglu. Na pitanje zašto je "očičavio" u toj pidžami, kad je još nedavno u fraku na beogradskoj pozornici ličio na mladog, tragičnog glumca, slavljenik je odgovorio:

- To je što se sad trudim da dobijem fizionomiju šezdesetogodišnjaka, a možda i zato što sam ostavio u onoj sobi, tamo, svoje zube. Uostalom, i vreme je da izgledam star. Četiri pokolenja književnika ja sam poznao, a tri sam nadživeo i sahranio. Na koliko sam pratnji bio, počev od one Đurine, u Skadarliji, kojoj sam prisustvovao kao momčić?! Kada sam se ja rodio, 1864. godine, u Beču je umro Karadžić. Bilo mi je deset godina kada je umro Kosta Trifković... Kada sam počeo da pišem na književnom prestolu su vladali neprikosnoveno Matija Ban, Đorđe Miletić, Milorad Šapčanin. Za njih gospodu i "učene" autoritete, mi koji smo dolazili sa ulice, sa rukopisima, bili smo prosto mangupi. Posle je prolazila druga generacija Vojislava Ilića, Milovana Glišića, Janka Veselinovića. Pokolenje skromno i veliko i otmeno, ali osuđeno na bedu. Svi oni najviše i najbrže pišu u kafani, hitno, ili u kujni kao što je Vojislav pisao svoje najbolje pesme. Kad oni umreše, naiđe novi naraštaj: Svetolik Ranković, Domanović, Šantić. I najzad, ovi moderni dođoše. I njih sam video.

Zatim, Nušić nastavi kako u modernu veruje, kao što veruje u svaki novi pokret. I proročki zaključi:

-U svakom slučaju, u budućnosti našu priču nosiće posigurno Crnjanski. A poeziju Ujević i Rastko Petrović...


SVE U TRKU

NUŠIĆ je u slavljeničkom razgovoru za "Vreme" otkrio i kako je pisao dela:

-Sve u trku! "Svet" je napisan za 27 dana, "Put oko sveta" za šesnaest, a "Narodni poslanik" za dva meseca. Ali, rekord je postigao "Hadži-Loja". Uveče, u devet sati, u doba aneksione krize, društvo u kafani je rešilo da odmah treba napisati jedno delo. To je bila sreda. Od devet uveče do tri ujutru, komad je bio gotov. Od sedam do deset pre podne, sve uloge su prepisane. Sutra, u četvrtak, bila je prva proba, a u subotu - premijera u Narodnom pozorištu. Tako se onda pisalo... Samo, gotovo sva moja dela bila su plastično zamišljena već unapred i stavljanje na hartiju je samo poslednji, fizički napor koji je dovršavao delo brzo, gotovo bez ikakvih izmena, sa sitnim, stilskim retuširanjem. I eto.