Mirko Kovač: Užareni komad mračnog sveta

ČAČKATI sećanja, prebirati uspomene, to je kao opipavati mrak; čovek nikad ne zna šta će iz tog mraka iskrsnuti. Ali svi mi ponešto činimo da prošlost bude prisutna; knjige, filmovi, mnoge grane nauke bave se nestvarnim vremenom koje je jednom bilo stvarno.

Ovako piše Mirko Kovač, poslednji veliki pisac velike, nestale Jugoslavije, u svojoj poslednjoj knjizi, spoju romana i memoara "Vrijeme koje se udaljava", koju je nedavno objavila hrvatska "Fraktura", i koja se odnedavno može naći u knjižari "Cepter".

Svoj književni testament na 600 strana, Kovač je pisao poslednjih nekoliko godina svog života, da bi, kako je naveo Filip David u pogovoru, zaokružio svoj opus, sa posvetom vremenu u kojem je sazrevao kao pisac i posvetama onim ličnostima koje su obeležile njegovu mladost. Knjiga je ostala nedovršena.

- U njoj je zaboravljeni Beograd, njegova kulturna istorija, vreme pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih godina. Piše o ljudima sa kojima se družio, koji su mu značili, o Kišu, Šejki, Lubardi... Tu su i Pekić, Đilas, pa susret sa Crnjanskim, sa kojim je za "Književne novine" pravio intervju koji nikad nije objavljen, a u ovoj knjizi ga prenosi. Nekim ličnostima je promenio imena, da ne bi nekog povredio - kaže za "Novosti" Filip David.

U intervjuu za naš list, 2011. godine, Kovač je govorio o ovoj knjizi na kojoj je tada radio i koju je "stalno menjao".

- Mogu reći da je ta knjiga drukčija od onoga što sam dosad pisao. Sadrži nešto od memoaristike, pojavljuju se stvarne osobe, ali sve činim da pobegnem od memoarske literature, a da uzimam ono najbolje iz toga žanra, ono što se pretvara u romaneskno. Meni je bitno da ulovim to svoje vreme, naravno kroz sudbine i priče, kroz sve ono što je i mene dotaklo i što sam lično doživeo u onim godinama raspada jedne dugogodišnje zajednice. Nije se raspala samo država, samo neka politička zajednica, nego i porodice, brakovi, ljubavi... Ali, to je samo drugi deo knjige, prvi je uglavnom Beograd, šezdesete i sedamdesete godine, ali i vreme pojave Miloševića kada su pucala mnoga prijateljstva, a sklapala neka nova. Tačno je da sam i ja izgubio mnoge prijatelje, ali sam dobio neke druge. Literatura se najviše zanima za ono što se osipa, ona traga za sukobima, za krajnostima. A mislim da je to moje i naše vreme nosilo svoju dramatiku i da je išlo piscima naruku - rekao nam je tada pisac.

Priseća se Kovač u svojoj knjizi vremena kada je bio učenik Druge beogradske gimnazije, kada je dobio prvu nagradu na takmičenju lista "Narodna armija" za najbolji maturantski pismeni zadatak, na temu "22. decembar, Dan armije". Taj događaj vraća ga i na početak priče o bliskom prijateljstvu sa Danilom Kišom, sa kojim je zajedno prošao "zla mora, Scile i Haribde, ljubavne jade, putovanja, nevolje, boravke u hotelima u nekim čudnim pansionima..." Sve njihove čarke tokom višedecenijskog druženja, kako kaže, bile su bezazlene, možda samo literarne, i mogu se nabrojiti na prste jedne ruke.

Kovač navodi kako se ne seća koliko je proteklo od primanja te nagrade, kada je na Terazijama sreo Kiša.

- Bio je umotan u šal, jedva mu se videlo lice, dok je kosa, taj veliki buket na glavi, bila kao svečano posuta konfetama snežnih pahulja. Teško se kretao po bljuzgavici, a kad me ugledao, zastao je, sklonio šal s usta i rekao:

"Trči u bioskop „Zvezda“, eno te u žurnalu, primaš nekakvu nagradu".

Ostao sam zatečen i nespreman bilo šta izustiti, ukipio sam se i netremice gledao za mladim piscem koji je odmicao prema hotelu "Moskva". Mi smo se površno znali, a nakon "Ruskog cara" sreli smo se na ulici dva ili tri puta, nijednom nismo zastali da popričamo, ali smo se uvek pozdravljali srdačno, s naklonošću, čak mi se činilo da smo obostrano želeli da se zbližimo... - piše Kovač.

Obojica su objavili i svoje prve knjige, ali među njima je ostao isti razmak, o knjigama nisu reč izustili, kao da nisu objavljene.

- Njegov kratki roman "Mansarda" nije mi se svideo, doživeo sam ga kao nešto lako i lepršavo, s knjiškim dijalozima, kao nešto već napisano... Roman je za mene bio nešto posve drugo, komad mračnog sveta, užareni meteorit koji pada na tlo, seje paniku i razara stereotipe, te da je roman istodobno i afera, a ne mlaki napitak za malograđane. Bile su mi uzor proze poput "Vuka i zvona", ili žestoke priče Isaka Babelja iz "Crvene konjice". Oko mojega prvenca "Gubilište" isplela se politička afera, Kiš to zasigurno nije pratio, jer je u to vreme radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Strazburu, ali ne verujem da bi ga se takvo što ticalo; književnost je shvatao kao granu duha udaljenu od rulje i politike. Tu otmenu distancu dugo je zadržao i često znao reći da režimu odgovaraju afere, te da u profanacijama umetnosti autori nisu sasvim nevini, kao ni građani u tiranijama - piše u desetom poglavlju "Trči u kino Zvezda".

U Kovačevom sećanju ostali su zauvek urezani prizori iz tog vremena, kada je Kiša najčešće viđao u društvu Cetinjana, kao jednom u "Prešernovoj kleti" odakle pamti "boemsku auru koja je liku mladog pisca utisnula neki čudesni sjaj i sreću što je s drugarima."

Sećanje na Leonida Šejku, u poglavlju "Zadušnice", počinje njihovim susretom na Novom groblju, gde je Kovač spremao tekst za list "Mladost", spremajući se da ismeje "ždranje na grobovima kao nazadne i paganske običaje".

"Šta misliš, može li čovek postojati bez Boga?" upitao me Šejka posve nenadano, tako da sam ostao zatečen, a i nisam imao nikakav odgovor na umu, pa sam počeo kašljucati i zamuckivati, ali on je odgovorio umesto mene. "Ja mislim da ne može", rekao je. "Ako je bez Boga počne izmišljati lažne bogove, rekao je. "Hitlera, Staljina, Tita. Oni su uleteli u taj prazni prostor bez Boga", rekao je.

Šejka, kako piše Kovač, nije plenio samo svojim znanjem i smislom za humor, nego i šarmom, pogotovu je bio majstor tzv. dokoličarskih ćaskanja. Pomenuti tekst nije napisao, već je umesto ruganja zadušnicama, napisao panegirik Šejki i istakao da mladog slikara muče ne samo likovne, nego i filozofske dileme i spoznaje. Bio je to njegov treći probni tekst da bi dobio stalni novinarski posao, ali nije primljen.

Prvi put se sa Šejkom sreo na Cvetkovoj pijaci, na buvljaku, kada mu je pokazivao "fotografije nekadašnjih srpskih oficira kupljene kod klošara za sitne pare".

- Sve sam činio da mu se nekako približim, to nije išlo brzo, ali bismo vazda, pri svakom susretu, zastali i kratko proćaskali. U to vreme njegovi prijatelji bili su Ilija Savić, Dolores Ćaće, Danilo Kiš, Siniša Vuković, a Olja Ivanjicki bila mu je velika ljubav. Šejka je imao četiri umetnička imena, jedno od njih bilo je Leon Leš. Ja sam mrzeo one zlobnike koji bi ga kudili preda mnom ili u mojoj blizini, a jednom sam u kafani "Znak pitanja" grubo odgurnuo slikara-enformelistu koji je nasrtao na nj, vičući pijano, "Leon Leš, lešina klasike". Zgrabio sam tog slikara za grlo, a Šejka je samo elegantno odmahivao rukom - priseća se Kovač.

"Vrijeme koje se udaljava" nadovezuje se na sva Kovačeva prethodna dela, od "Gubilišta" do "Grada u zrcalu", otvara prozor u prošlost, na jedinstven, očaravajući način. Pisac velikog dara za kraj je ostavio knjigu o drugima i o sebi:

-Mnoge sam ljude zauvek otpisao, zaboravio ili izbrisao iz memorije, a da se uopšte nisam u njih razočarao, jer to bi značilo da sam očekivao nešto dobro od njih, ali kako nisam, onda je razočaranje izostalo.... Poslednja večer u Beogradu bila je prohladna, duvala je košava. Ono stvari što ćemo nositi u kuferu bilo je odabrano i složeno, rukopis romana "Kristalne rešetke", otkucan u jednom primerku, stavio sam u platneni džep s rajsferšlusom na unutrašnjoj bočnoj strani kufera, pa ako se kufer negde zagubi i rukopis nestane, onda će to biti "recenzija sudbine", kako je rekao jedan kolega..."

ZALEĐENI OSMESI

OPISUJUĆI susret sa Crnjanskim, Kovač zapisuje:

Uz te meze i predjela, počeli su oni uobičajeni i neobavezni razgovori, banku je držao Crnjanski, rekao je kako se ne viđa ni sa kim iz svoje generacije, neki dan je sreo Ivu Andrića u Pionirskom parku, prošli smo jedan pored drugog sa zaleđenim osmesima, a pozdrave smo progutali, rekao je. Živi ga nerviraju, a mrtve sanja toliko često da mu se čini kako je već u njihovom svetu. Jadao se da ga niko ne prepoznaje na ulici, a da je u trolejbusu jedini starac kome mladi ne ustupaju sedište... On je nastavio kako još nikad nije video da se neko iz mlađeg naraštaja gurkao da bi došapnuo drugome to je Crnjanski. Jedino me saleću babe, rekao je. Tako je bilo i u mladosti. Mene su čitale samo babe, rekao je.