Gabrijela Tana : Put za izlaz iz tame

AKO bi ovogodišnji Fest mogao da ponese jedan znak, onda bi on sasvim zasluženo pripao Gabrijeli Tani, svetskoj producentkinji srpskog porekla, koja je u nedelju svečano i zatvorila 42. "festival festivala".

Glamur i značaj u ovom delu Evrope koji je Fest imao u najboljim godinama postojanja, vratila je time što je dovela svetske zvezde da se poklone beogradskoj publici - Rejfa Fajnsa i Felisiti Džouns, koji su predstavili svoj film "Nevidljiva žena", Stivena Frirsa, Stiva Kugana, Džefa Poupa, Trejsi Sevard, koji su stigli sa "Filomenom". Oba filma bila su nominovana za Oskara ("Filomena" čak u četiri kategorije"), a producirala ih je Gabrijela Tana.

- Za mene je zaista bila velika radost biti na Festu, i želim opet da se vratim u Beograd - kaže za "Novosti" producentkinja koja je i sama oskarovka (za film "Vojvotkinja", sa Kirom Najtli i Šarlotom Rempling u glavnim ulogama).

* Pomažete Srbiji u filmskoj promociji, vi ste od Rejfa Fajnsa napravili "Srbina" pre tri godine i doveli ga ovde da snima svoj prvi rediteljski film "Koriolan". Možete li i više da učinite od toga?

- Želim da pomognem, krv nije voda. A mogla bih i više da uradim, ako bi i ovde postojale poreske olakšice za strane producente. Taj povraćaj novca od dvadeset odsto postoji već svuda u Evropi, zbog njih su u Engleskoj utrostručeni prihodi, kao i u Mađarskoj. Znam da je Srbija u teškoj situaciji, i da neki ljudi misle da bi takav poreski zakon bio bacanje para. Ali, trebalo bi objasniti da je novac od producenata iz inostranstva, u stvari, ulaganje u zemlju. Snimanje filmova je takođe industrija, obezbeđuje profit i zapošljavanje velikog broja filmskih i drugih radnika, da ne govorim o kulturnoj promociji. Dolazak svetskih zvezda u neku zemlju uvek donosi dobar publicitet. Želim da takvi ljudi dođu ovde, da pomognem da se u Srbiji napravi filmski centar za ovaj deo Evrope. Neki progres postoji, ali to je malo. Srbija treba da izađe iz tame u koju su je gurnule političke i ekonomske okolnosti, a najbolji put za to je film.

* Koliko je danas teško producirati film, kada globalno više nigde nema para za velike i bogate produkcije?

- Biti sada producent, to je kao da ste ratnik. Mene motivišu velika ljubav prema filmu i želja da napravim nešto što je ozbiljno i lepo, a za to su stalno potrebni neki "anđeli". Neki dobri ljudi koji takođe vole filmsku umetnost i spremni su da daju novac. Ali, ja više ne znam šta je budućnost filma, mislim da će tu morati nešto suštinski da se promeni, pošto samo "anđeli" nisu dovoljni. Film nije biznis nego umetnost, i način na koji se danas producira nije potpuno ispravan.

* Da li biste producirali film nekog ovdašnjeg reditelja?

- Volela bih, ali pod uslovom da pronađem pravu priču koja bi me zaintersovala. Nisam snimila previše filmova, ali sasvim dovoljno da znam koliko je težak ceo taj proces, i da traži oko tri godine života. Ni ja više nisam toliko mlada, zato sam vrlo selektivna pri izboru čemu ću da se posvetim.

* Kakav je danas odnos između američke i evropske kinematografije?

-Želim da stvaram autorske filmove, zato i živim u Evropi. U Americi više nema velikih umetničkih filmova, a u kakvoj je situaciji američka kinematografija govori dodela Oskara - filmovi "Nebraska" Aleksandra Pejna ili "U glavi Lusa Dejvisa" braće Koen, predstavljaju srce Amerike. Oni reflektuju sadašnje društvo, ono što je Amerika danas. Svet u kome živimo nije najsjajnije mesto. Vidimo i šta se dešava u Ukrajini, Rusiji... Ali, mnogi Amerikanci su osramoćeni sa ova dva filma, zato što oni ruše idealnu sliku američkog sna, a evidentno je da taj san ne postoji.

DUG PREMA DOMOVINI

* VAŠ deda je bio producent, i vaš otac, Dan Tana, priznat je producent u Americi, i jedini Srbin član Američke filmske akademije. Da li ste od njih "nasledili" ovu profesiju?

-Kad je moj otac došao u Ameriku, odlučio je da se oduži svojoj zemlji tako što će finansirati filmove. Nije bio bogat čovek, ali je bio uporan, vredan i velikodušan. Producirao je filmove mnogih velikih srpskih reditelja. On je verovao u tadašnju Jugoslaviju, i kad sam se rodila, ni ja se nisam osećala kao Srpkinja, iako je moja porodica iz Šumadije, nego kao Jugoslovenka. Zato sam pokušavala da ulažem u jugoslovenske filmove. Oni su imali distribuciju u Americi, išli na festivale, promovisali tu zemlju.