POEZIJA je ono što čujemo kada bez glasa govorimo svom unutrašnjem uhu - poručuje pesnik i filozof Saša Radojčić na početku svoje knjige "Sajber zen", u izdanju Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani".

U zbirci neobičnog naslova, kojoj su kritičari na proteklom žiriranju za nagradu "Meša Selimović" dali veliki broj glasova, Radojčić opisuje intimne svetove i razmišlja o moći poezije.

- Reči iz naslova su metaforičke. Prva upućuje na karakter svakodnevne stvarnosti koju živimo, i koja je sve manje stvarna a sve više virtuelna, propuštena kroz mreže medija. Druga reč cilja na stvarnost drugog reda, onu metafizičku. Naslov je mogao da glasi "Metafizika i svakodnevlje" - ali to priliči teorijskoj raspravi, a ne knjizi pesama - kaže autor za "Novosti".

* Pesme su nastajale u rasponu od skoro 30 godina. Nude li one isti pogled na život? Koliko se svet promenio?

- Istini za volju, pesme iz knjige su većinom nastale oko 2010, ali ima i starijih, nekoliko iz devedesetih godina prošlog veka, i jedna iz 1986. Za to vreme, svet i život su se nečuveno izmenili, pre svega u pogledu tehnoloških i socijalnih okvira čovekove komunikacije. To nije moglo a da ne ostavi traga na svakog od nas, na naše ponašanje, na viđenje sveta i života, i posebno na umetničku artikulaciju tog viđenja.

MALE STVARI * KOLIKO se filozofija upliće u vašu poeziju?
- U veoma velikoj meri, to je očigledno, od ravni pojedinih motiva, naslova, aluzija i skrivenih citata, pa sve do opšte intonacije stihova. Naravno, nastojim da pesmu ne pretvorim u traktat, i zato je ispunjavam slikama malih stvari i običnih dana. Ako bismo tražili poetičku etiketu za taj postupak, to je sigurno neka varijanta verizma, čiji zadatak je da snizi temperaturu pesme i unese nešto malo uvek lekovite ironije.

Takođe se promenio jezik kojim govorimo o izmenjenom svetu, a poezija kao jezička umetnost jednostavno ne može da pred tim zatvori oči. Sa druge strane, postoji i nešto što se nije izmenilo, neke opšteljudske konstante, osnovne emocije, na primer, ljubav ili strah, osnovni odnosi među ljudima, osnovne činjenice, kao što je smrt. Mi živimo u spoju tog konstantnog i onog promenljivog, pa zašto nam onda i umetnost ne bi bila takva?

* Šta bi danas poezija i umetnost uopšte, trebalo da nam pruže i omoguće?

- Upravo to: da nas pripremaju i ohrabruju za punu širinu ljudskih mogućnosti. Da slikaju naš svet, naše snalaženje u njemu. Da nam postavljaju pitanja. Ali i da nas privremeno izvedu iz sveta u nešto potpuno drugačije, u svoju stvarnost. Umetnost nije samo osmišljavanje postojanja, niti samo izraz umetnikove ličnosti - nego i ekstaza.

* Šta je inspirisalo najdužu i apokaliptičnu pesmu "Orfej u glavnom gradu", kojom zatvarate zbirku?

- Recimo da je to sve izmaštano, imaginarno. Ne usuđujem se da kažem nešto više. U podnaslovu, to su "četiri snoviđenja" - ona se razlikuju po izražajnom tonu, ali imaju zajednički refren, obraćanje onome koji ulazi u prostor smrti iz kojeg svi drugi nastoje da pobegnu. U jednoj od prethodnih verzija, svaki od delova pesme koja ima oko 200 stihova, nosio je naslov po nekom od beogradskih toponima. Na kraju sam od toga odustao. Jer, istorijska stvarnost kroz koju prolazimo i sama je prepuna apokaliptičkih scena, pa ponekad izgleda kao da se istorija nadmeće sa najsmelijim proročanstvima i vizijama propasti i uništenja. Pesnik samo treba sve to da gleda i sluša i kaže svoj odgovor, makar upola glasa.