NA pariskom Salonu nezavisnih 1929. "kvalitet je nadmašio kvantitet". Kritičar "Figaroa" je konstatovao: "Ne bih podsećao na briljantnu karijeru Vuke Velimirović, ove izuzetne umetnice čije veličanstveno delo, da pomenem samo 'Enigmu', 'Sudbinu', 'Medicinu' - moji čitaoci već poznaju. Na Salonu ona je izložila portrete brata Velje i poznatog književnika Rene Gloca. Moćna izražajnost i šarm koji zadivljuju gledaoca uvrstili su je u najznačajnije skulptore današnjice(!). Putujući svetom ona je u mnogim zemljama ostavila istinska remek-

-dela, ali - hteli bismo da Francuska bude privilegovana u čuvanju te zaostavštine, tragova njene besmrtne umetnosti..."

Deset godina po dolasku u Pariz Vuka Velimirović je već obišla pola Evrope i stekla ugled i slavu na celom Starom kontinentu. danas se o ovoj nekada svetskoj zvezdi likovne scene u Srbiji ništa ne zna. Njeno ime iz tame zaborava sinulo je tek pre nekoliko godina, kada su otkrivena pisma koja joj je na parisku adresu slao Uroš Predić.

Da jedna raskupusana sveska na 140 strana, sa isečcima iz novina i fotografijama skulptura nije slučajno dopala u ruke Nikoli Mandariću, predsedniku "Panonstarsa", udruženja umetnika svih opcija i stvaralaca sa hendikepom iz Stare Pazove, do nas ne bi došao ovaj "panagirik" našoj zaboravljenoj, prvoj srpskoj vajarki Vuki Velimirović (1888-1965).

SLUČAJNA OTKRIĆA NjEGOVO veličanstvo slučaj, u poslednjih par godina nam je otkrilo niz nepoznanica iz sopstvene kulture, rasvetlilo ono što smo slutili, ukazalo na veze poznatih za koje nismo znali... Konačno je tako otkrivena "Kolektanea" Eriha Šlomovića, koja se tokom prethodnih decenija bila preselila u legendu. Otkrivena je mapa lascivnih, erotskih akvarela Peđe Milosavljevića, pisma Uroša Predića lepoj vajarki Vuki Velimirović, pre nekoliko dana i sveska u kojoj je Velimirovićava lepila isečke iz novina koje se tiču njenog dela i fotografije skulptura kojima je posvetila život.

Njemu je svesku, kako kaže, donela majka njegovog prijatelja. Kupio ju je, a onda je iz oskudnog teksta na srpskom shvatio da se radi o važnoj umetnici, mada za nju, kao i niz školovanih istoričara umetnosti - nikad nije čuo. Na ćirilici nema puno isečaka, a oni koji se pojavljuju zapravo prenose hvale francuske štampe vajarki, koja pomno prati njene nastupe na izložbama u Parizu, gde je živela i radila od 1918. godine.

Ovaj radni "spomenar", mada donosi tekstove nastale između dva svetska rata i fotografije tada nastalih dela, "režiran" je u svesci "lipa mil" proizvedenoj u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. To i objašnjava što uz niz tekstova nema datuma. Uz mnoge ni naslova novina, pisaca teksta... Opet na nekim stranama, sasvim zapanjujuće, Vuka je isecala iz novina samo svoje ime i prezime i tada upisivala datume! U vreme stvaralaštva i slave izgleda nije mnogo marila za "pres kliping", niti za privatni arhiv. Imala je pune ruke posla, bila je slavna, porudžbine su se nizale jedna za drugom ne samo u Francuskoj već su je vodile u Španiju, Tursku...

Po dolasku u Pariz 1918. ona radi u ateljeu čuvenog Antoana Burdela, koji je potom uvodi na Bozar. Kod Burdela su učili mnogi srpski umetnici, između ostalih i Sreten Stojanović, a veliki majstor je zaista voleo mlade srpske umetnike, smatrajući ih izuzetnim talentima, o čemu je ostavio i pisane tragove. Dve godine kasnije Vuka nastavlja školovanje u Rimu i tada radi bistu-portret svetski proslavljenog baritona Mateasa Batistinija. Ujedinjeni: Batistinijeva slava, sjajan portret i vajarkina lepota pojavljuju se na fotografijama u evropskoj - najpre italijanskoj i francuskoj štampi, i to je prvi korak ka slavi "delije devojke", kako ju je Uroš Predić nazivao iz milošte.

"Briljantni talenat" Velimirovićeve je prvi put najavljen u italijanskim novinama, uz fotografije Batistinijeve biste uz koju pozira i putena vajarka. Po povratku u Pariz bogata i slavna klijentela se utrkuje ko će pre pozirati. Vuka portretiše bogatu rusku emigraciju, francusko plemstvo, književnike, političare. U Španiju odlazi da radi portrete markiza i visokih intelektualaca. Možda do puta po Orijentu ne bi ni došlo da nije otputovala u Tursku na poziv predsednika republika Kemal-paše Ataturka! I veliki reformator je poželeo da mu Vuka, tada već (i nakratko) grofica De la Martinijer, uradi portret. Usledila je i porudžbina za spomenik Turskoj Republici, ali - iz nama još uvek nepoznatih razloga - nije realizovana.

(Nastavlja se)