NAGRADU "Meša Selimović" za knjigu godine, koju 26. put dodeljuju "Večernje novosti", dobili su Ivan Negrišorac za pesničku zbirku "Kamena čtenija", u izdanju "Orfeusa", i Slobodan Vladušić za roman "Mi, izbrisani", u izdanju "Lagune".

Prvi put "Mešu" su ravnopravno zaslužile pesnička i prozna knjiga. U do kraja neizvesnom i uzbudljivom književnom nadmetanju, odnele su najviše glasova kritičara - po petnaest, pa je prestižna nagrada podeljena, tek treći put u svojoj istoriji. Pre Negrišorca i Vladušića, na tron su se zajedno peli Dubravka Ugrešić i Milorad Pavić, 1988, i Petar Sarić i Vladimir Kecmanović, 2008. godine.

Rezultate žiriranja za priznanje koje nosi ime velikog srpskog pisca, saopštio je novinar "Novosti" Dragan Bogutović, koji je sa Ognjenom Lakićevićem osnovao nagradu. U prepunoj sali Vukove zadužbine, novinarima je saopšteno da su u ovogodišnjem Velikom žiriju "Večernjih novosti" za knjigu godine učestvovala 54 istaknuta književna kritičara, teoretičara i književna istoričara, koji su predložili više od 100 knjiga.

Dvojica uglednih autora, Negrišorac i Vladušić, izdvojili su se potpuno različitim žanrovima i poetikama. Dok je prvi otišao u daleku prošlost i arhaični govor ("njegoševski"), putevima tradicijsko-kulturološkog hodočašća, da bi progovorio o nama, drugi je progovorio jezikom bliske budućnosti, sajber komunikacije, i vešto spojio tekovine savremene tehnologije 21. veka, kompjuterske igre, detektivsku priču i klasičnu kulturu, pokazujući sva iskušenja, puteve i stranputice novog doba.

Promišljajući kulturu i tradiciju srpskog naroda u Crnoj Gori, Negrišorac je, po oceni Aleksandra Jovanovića, u svojevrsnoj knjizi-poemi pokušao da nađe uzrok njegovog identitetskog sloma, ali i da sačuva (makar i malu) nadu u moć one njegoševske iskre da nas u budućnosti ponovo obasja.

Zbirka "Kamena čtenija", po mišljenju Petra Pijanovića, moderna je lirska povesnica. Epska po priči, a kamerna po intimnom govoru mnogih kazivača, ova zbirka pokazuje kako se "starim" glasovima i "zapadnim" govorom na nov pesnički način može promišljati srpska istorija. Ova knjiga je tiha katarza, srpski poučnik i mudri putokaz na raskršćima vremena.

Sa druge strane, Vladušićeva knjiga "Mi, izbrisani" prvi je sajber-roman u srpskoj književnosti u kojem se briše granica između realnog sveta i sveta virtuelne stvarnosti. U zanimljivoj, romanesknoj priči, po rečima Slađane Jaćimović, ukrštaju se elementi savremene društvene situacije, motivi srpske kulture i upitanost nad usamljenošću modernog čoveka i ispraznosti sveta u kojem živimo.

U ovom savremenom romanu, ocenila je Svetlana Šeatović Dimitrijević, sjedinjeni su sajber mistika, video igra kao oblik romanesknog tkiva i virtuelni svetovi metropolisa, „fejsbuka“, film noara i suštinska pitanja našeg nacionalnog identiteta. Ono što se u Vladušićevom romanu objavljuje kao egzistencionalna stvarnost, po rečima Aleksandre Petrović, jeste ideja o pogubnosti globalnog poretka i globalizovane kulture.

Sa pres-konferencije u Vukovoj zadužbini

Oko "Meše", kako je rekao Bogutović, okupljeni su književni znanci koji redovno prate domaću produkciju i koji su godinama privrženi ovom prestižnom priznanju. Pripadaju različitim generacijama, od najmlađe do najstarije i, što je posebno važno, zagovornici su različitih književnih poetika. Svakodnevno objavljivanje njihovih glasova počelo je, na stranicama našeg lista, 4. februara. Svaki član žirija mogao je da izdvoji pet knjiga, svih žanrova, iz pera savremenih domaćih autora, objavljenih u 2013. uz kratko obrazloženje. Obnovljena izdanja i antologije nisu dolazili u obzir, a isti pisac nagradu ne može da dobije dva puta. Do pobednika se stiglo na jednostavan način - zbrajanjem glasova.

Žiriranje za "Mešu" je specifično i jedinstveno ne samo kod nas nego i u regionu i na prostorima bivše Jugoslavije: osim impozantnog broja kritičara, izbor najbolje knjige godine obavlja se javno, pred najširom čitalačkom publikom pa takav, maksimalno demokratski način vrednovanja, ostavlja minimalnu mogućnost eventualnog lobiranja za pojedine autore sa ishodom koji bi se mogao predvideti. Istovremeno, članovi žirija su i iz različitih sredina i gradova: Beograda, Novog Sada, Niša, Smedereva, Kruševca, Kragujevca, Mladenovca, Banjaluke, Bijeljine, Novog Pazara, Zrenjanina, Sombora, Subotice, Vršca, Jagodine, Kosovske Mitrovice i Mokrina.

KOLEKTIVNI BOL "DVOBOJ" na stranicama "Novosti" završen je hepiendom. Srećan sam što je knjiga "Mi izbrisani" ovenačna nagradom "Meša Selimović". Za tu sreću ima više razloga, a jedan od njih je i taj što nagrada nosi ime pisca jednog od najboljih romana srpske i svetske književnosti. "Derviš i smrt" je roman koji nam pokazuje kako književnost može da jedan, intimni, prikriveni, lični bol pretvori u bol koji osećaju svi čitaoci, dakle u kolektivni bol. Svojim romanom, pokušao sam da iskoristim reverzibilnu mogućnost književnosti - da jedan prikriveni, kolektivni bol učinim ličnim, kako bi taj bol ponovo mogao postati vidljiv u kolektivu. Ova nagrada je znak da sam možda u tome i uspeo. Zahvaljujem svima koji su svojim glasom postali prijatelji Anđela Frojnda.

Glasove za "Kamena čtenija" dali su: Petar Pijanović, Aleksandar B. Laković, Svetlana Milašinović, Aleksandar Jovanović, Dobrivoje Stanojević, Goran Maksimović, Miloš Petrović, Dragana Beleslijin, Srba Ignjatović, Jovan Pejčić, Svetlana Šeatović Dimitrijević, Zorana Opačić, Valentina Pitulić, Slađana Jaćimović i Stojan Đorđić.

Glasove za roman "Mi, izbrisani" dali su: Petar Pijanović, Svetlana Milašinović, Aleksandar Jovanović, Aleksandar Kostadinović, Dragana Beleslijin, Đorđe Pisarev, Vladimir Gvozden, Svetlana Šeatović Dimitrijević, Mileta Aćimović Ivkov, Nebojša Lazić, Slađana Jaćimović, Tatjana Lazarević Milošević, Aleksandra Petrović, Bojana Stojanović Pantović i Časlav Nikolić.

Nagrada se sastoji od plakete - reljefa sa likom Meše Selimovića, povelje i novčanog iznosa, a biće dodeljena na svečanosti u Narodnom pozorištu 5. marta u podne.



UVEK IĆI USPRAVNO

PRIDRUŽUJUĆI se dobitnicima književne nagrade "Meša Selimović", osećam da pred velikim piscem moram da položim neke posebne račune i da konačno i bezostatno prihvatim jedinicu mere koju on nameće. Ta jedinica mere je koliko književna toliko i kulturološka, koliko estetička toliko i etička, koliko egzistencijalna toliko i esencijalna. Ja sam odavno već, još od svoje književne mladosti, ta merila počeo sebi da ispostavljam, ali ni posle toliko godina nisam siguran jesam li uspeo išta od tog imperativa da ostvarim. Voleo bih, recimo, da na kraju svog životnog puta mogu bez predomišljanja da potpišem neke od njegovih rečenica koje dugo pamtim i nad njima se zamišljam. U ovom trenutku dozvolite mi da pomenem samo jednu takvu Selimovićevu rukovodnu misao koju veoma poštujem: "Ja sam uvijek išao uspravno, ništa nisam tražio što mi normalno ne pripada, sa svakim razgovarao ravnopravno, ne pregibajući ni kičmu ni šiju, tako da sam uvijek ličio na uobražena čovjeka." Ja, koji nikada nisam ni pokušao a kamoli uspeo da izgledam kao uobražen čovek, uvek sam voleo da razgovaram upravo sa takvim ljudima koji uspravno hodaju, uspravno misle i uspravno govore. Takav je bio Meša Selimović, takav sam nastojao da i ja budem. O tome da li sam u tim naporima bar malo uspeo, reći će mi upravo on, Meša. Reći će u nekom trenutku našeg nečujnog dijaloga, onda kad on bude zaključio da sam zaslužio da čujem pravu reč. Nadam se da me ova nagrada bar za nijansu čini dostojnijim te prave reči.