NIKO ne zna otkuda se i posle kakve avanture Borislav Bora Kostić obreo u rodnom Vršcu. Verovatno je prvi srpski šahovski velemajstor posle Velikog rata poželeo da poseti oca Vladimira, majku Emiliju - Milu i sestru Olgu. Ali je za čoveka njegovog kova, koji je istinski živeo „boemsku rapsodiju“, sigurno bilo nezamislivo da ne čuje pevanje i ne vidi „vršačku Koštanu“, prelepu Ciganku Mariju Kerčovu, koja je u Vršac stigla sa grupom ruskih emigranata i začas osvojila srca vršačkih muškaraca. Iskra je neminovno planula, a o kratkotrajnoj ljubavi i strasti Bore i Marije brujala je banatska varoš.

Bora je ubrzo ponovo odjezdio, a Marija ostala, ali je 5. septembra 1919. godine ispred vrata sirotišta pri vršačkom manastiru ostavila korpu u kojoj je bila novorođena devojčica. Korpu je uzela nastojnica sirotišta, Borina sestra Olga. Na bebinim grudima pronašla je cedulju na kojoj je pisalo Divna Kerčova i kamenčić poput zrna pirinča okovan srebrom. Olga nije ni pomislila da je ostavi u sirotištu, znala je da je Divna Borino dete, usvojila je i dala porodično prezime Kostić.

- Ovo nije romansirana priča o rođenju moje majke Divne Kostić, jer je sve bilo baš ovako - priča, za „Novosti“, Olga Gaković (59), Divnina ćerka i Borina unuka. - Posle svega što znam o Borinom i Marijinom životu, verujem da postoji prava pravcata ljubav, dovoljno jaka da, ako je potrebno, da slobodu drugoj strani. Jer, tragično je bilo kome ograničavati slobodu. Štaviše, ne zaboravimo da pričamo o ljubavi i strasti koji su se pre jednog veka dešavale između Ciganke i Srbina iz ugledne građanske porodice... Meni je, priznajem, ipak, najvažnija kruna njihove ljubavi, moja majka Divna Kostić.

TITO JOJ DOŠAO NA NOGE, JER NIJE HTELA U BELI DVOR - GDE god je mama pevala, kažu da se tražilo mesto više. Za nju je čuo čak i Tito pa je, maja 1965. godine, poručio da bi voleo da u Belom dvoru peva za njega, Jovanku i neke njihove goste. Mama mu je doslovce poručila: „Moje radno mesto je u Skadarliji, a ko hoće da me sluša, neka dođe“. Titov dolazak je najavilo neobično komešanje u kafani, a kad je ušao, mami je rekao: „Kad ti nisi htela kod nas, evo, mi smo došli tebi“ - prepričava naša sagovornica.

A nema sredovečnih Beograđana, žitelja Srbije, pa ni Jugoslavije koji ne pamte Divnu, kraljicu „Ruskog cara“ i Skadarlije, ženu boema koja je glasom pomerala i rušila granice pesme. Odrasla pod budnim okom stroge tetke Olge, završila je školovanje u Vršcu i potom dva razreda baletske škole u Beogradu. Jednu sezonu je igrala i u baletskom ansamblu beogradskog Narodnog pozorišta.

- Nastupala je u „Labudovom jezeru“, a kada je čuveni glumac Milivoje Živanović pitao koja uloga joj je dodeljena, uz smeh mu je odgovorila: „Ovako garava mogu da igram samo crnog labuda“ - priča Olga.

Ipak, Divninim venama tekla je boemska krv roditelja, glas je nasledila od majke i pevanje je prevagnulo. Počela je, 1939. godine, da peva kod čuvenog „Ruskog cara“, a u Skadarliji početkom pedesetih godina minulog veka. Šah, tvrdi naša sagovornica, nikad nije igrala, ali zato jeste karte.

- Kartašku strast je sigurno nasledila od dede Bore. Da bi spasla njegovu kockarsku čast, baka Olga se udala za dedu Dimitrija Kuzmanovića, ali tek pošto je potpisao predbračni ugovor da neće deliti bračnu postelju - kaže naša sagovornica koja je po njoj i dobila ime. - Olga je bila neporočna, apsolutno suprotnog temperamenta od brata Bore, stroga, ali puna ljubavi za Boru, mamu i mene, i potpuno posvećena Bogu, do kraja života.

Naša sagovornica kaže da je baka Olga u „savezu“ sa Divnom odlučila da je odgaja u Vršcu, i da su se na beogradsku Čuburu doselile tek kada je trebalo da pođe u školu.

VESELO Divna Kostić (prva zdesna) peva Titu i Jovanki u Skadarliji

- Beskrajno pažena u domu Kuzmanovića, ali pod „debelim ključem“ baka Olge, završila sam Osmu, sada Treću beogradsku gimnaziju, potom Pravni fakultet i advokaturu. Radila sam u nekoliko beogradskih preduzeća i 1989. godine upoznala je dr Žarka Gakovića, sina srpskih emigranata u Londonu. Venčali smo se 1990. godine i postali roditelji Aleksandra i Divne. Oni su divni praunuci velemajstora života Bore Kostića i moje najdraže baka Olge - priča Olga, koja živi u Londonu, a trenutno je u Beogradu, i otkriva nam da je nju muzički gen „preskočio“, ali da su ga nasledila njena deca.

Naglašava i da je bila član šahovskog tima Osme beogradske gimnazije, kao i da je „šahovski gen“ nasledio Aleksandar.

- On je divan momak, mladi magistar biologije mora, dok je Divna završila englesku književnost i radi u jednoj izdavačkoj kući. Supruga sam, nažalost, u nesreći izgubila pre 10 godina. Nas troje često dolazimo u Beograd, oni govore srpski, pišu ćirilicom, odlaze u srpsku crkvu. Svesni su svojih korena i ponosni su na njih. Kao i ja, ponosni su na moju majku Divnu i na dedu Boru, čije lutalaštvo i neizdrž verujem da razumeju - kaže naša sagovornica.

Otkriva i da je dedu Boru, kao i baku Mariju, videla samo jednom i da je, zapravo, mnogo kasnije saznala ko su. Ne zna, kaže, mnogo ni o Divninim i Borinim susretima, ali zna da je išao u Skadarliju da je sluša.

- Mama nikada nije bila ljuta na Boru. Vremenom je i ona postala svojevrsna institucija, sve je razumela i svaku životnu situaciju sagledavala je sa lepše strane. Sigurna sam, u stvari, da su se mama i Bora potpuno razumeli - poručuje Olga Gaković, i žali što nisu poživeli duže budući da je Bora preminuo kada je imala osam godina, a 13 i po kada je Divna zauvek otišla.


JEDINI POTOMAK

- NAJVEĆA Borina ljubav bila je šah. U drugim emocijama je, verujem, bio škrt. Uvek je bio sa lepim, vatrenim ženama, ali mi se čini, na osnovu onoga što znam, da ih nije voleo. Bile su mu pratnja dok je trebalo, a potom su postajale teret. Jasno je da nije mogao da se veže za porodicu niti je bio porodičan čovek. U Vršac se vrlo retko vraćao, ponekad bi pisao majci i Olgi, i to je sve. U Beču, iz vanbračne veze sa Madlenom Majer imao je sina Riharda, ali su oboje rano preminuli. U Americi se 1915. godine ženio Margaretom Sikora, ćerkom bogatog farmera, ali se ubrzo razveo nakon što su izgubili sina. Mama je bila njegova jedina ćerka, a ja njihov jedini potomak - otkriva Olga Gaković.



SVETSKI PUTNIK

BORISLAV Bora Kostić je rođen u Vršcu, 24. novembra 1887. godine. Kao student šah je počeo da igra u Budimpešti i Beču. Posle turnira u Njujorku, početkom 1918, sa Kapablankom je igrao za najboljeg šahistu sveta. Šah je igrao na Ekvatoru, u čuvenoj partiji na dve hemisfere, tako što je sedeo na severnoj, a protivnik na južnoj polulopti. Igrao je sa indijskim maharadžama na vrhovima Himalaja, sa nepalskim kraljevima, indijanskim poglavicama...

Davao je šahovske lekcije Enriku Karuzu, ručao sa Nikolom Teslom, a na Sumatri igrao šah protiv poglavice plemena Bataki. Boravio je na Filipinima, u Hongkongu, Kini, Sovjetskom Savezu. Višestruki je šampion Kraljevine Jugoslavije, a postavio je tadašnji rekord u igri na slepo, odigravši simultanku na 30 tabli. Tokom Drugog svetskog rata poslat je u koncentracioni logor jer je odbio da igra nacistički turnir „Slobodna Evropa“. Preminuo je u Beogradu, 3. novembra 1963. godine, a sahranjen je u porodičnoj grobnici u Vršcu.