POMALO "inkognito", bez medijske pažnje i velikih najava, reditelj Stevan Filipović snimio je novi film "Pored mene", čiji je trejler nakon poslednje klape nedavno predstavljen javnosti.

Priča o generaciji rođenoj devedesetih godina, sadašnjim srednjoškolcima, problematičnom, netolerantnom i surovom načinu na koji oni komuniciraju i međusobno, i sa svetom odraslih, samo su neke od tema koje Filipović izvlači kao lajtmotiv svog novog autorskog filma. Producent je kuća "Hipnopolis" (producirala je i njegova prethodna ostvarenja, "Šejtanov ratnik" i "Šišanje" koja su postigla veliki uspeh), film je napravljen u saradnji sa Akademijom umetnosti u Beogradu i Omladinskom organizacijom Centar E8, a distributer je Mirius Tuck.

* Govorite o mladim ljudima za koje se tvrdi da su lišeni emocija, empatije, vaspitanja, čije nasilničko ponašanje gotovo svakodnevno vidimo i saznajemo iz medija i koje nas rastužuje i plaši. Na koga bi, zapravo, trebalo da budemo ljuti?

- Možda na sebe - starije generacije su proizvele društvo koje je proizvelo takve tinejdžere. To je isto kao kada neko govori da je vlast ovakva ili onakva, a neko je glasao za te ljude, nisu oni vanzemaljci koji su došli i osvojili vlast. Društvo i ambijent u kome živimo uvek je odraz onoga što jesmo. Sadašnji srednjoškolci rođeni su devedesetih godina, i trebalo bi da se prisetimo kakve su okolnosti tada bile, šta im je ponuđeno. Ali, mi nikada nismo imali odnos prema sebi i sopstvenoj odgovornosti za ono što nam se događalo, i to je veliki problem. Nama je za sve uvek kriv neko drugi, a ne mi sami. Između ostalog, problem je i to što su stalno slični ljudi na vlasti, oni koji nisu slični toliko su se izmešali sa njima da više razlike gotovo da i ne postoje, i više nikome ne odgovara da se nešto suštinski menja. A suviše je bilo ekstremno to što nam se dešavalo i što smo živeli devedesetih da bi tako brzo bilo zaboravljeno. Nije to "pravili smo greškice", nego nešto što je do kraja razorilo ovu zemlju i u moralnom i duhovnom smislu, i teško je da sada možemo da glumimo da ćemo nešto da popravljamo, a nemamo pravi odnos i odgovornost prema tome.

VIZURA ŽRTVE - DRUGA stvar koja mi je veoma važna u filmu jeste kako izgleda biti žrtva. U "Šišanju" smo govorili o nasilnicima, a sada se bavimo kako izgleda kada si pripadnik neke manjinske grupe, kakvi su ti odbrambeni mehanizmi koje možda čak prihvataš od društva i koji su možda loši, a koje, u stvari, kopiraš od svojih nasilnika. Moram da pomenem da je cela geneza za film krenula od predstave "Muškarčine" Minje Bogavac, koja me je oduševila. Minja priča tim jezikom kakav sam želeo u ovom filmu, i onda je ona zajedno sa mnom oblikovala "poslednju ruku" scenarija.

* Ako ovaj film upoređujemo sa vašim prethodnim filmovima koji su "pratili" neke najurgentnije društvene pojave, znači li to da su tinejdžeri - nasilnici danas najveći problem Srbije?

- Meni jeste važno da pričam o tim ljudima, pogotovu sada kada sam na poziv Mirjane Karanović postao asistent na Akademiji umetnosti, i bio u prilici da budem sa tom generacijom. O njoj govorim u filmu, koliko drugačije percepira stvarnost, koliko joj traje pažnja, koliko neke stvari ne zna uopšte... Glavna junakinja je profesorka istorije, igra je Hristina Popović, koja je predstavnica moje generacije. Tu je i Mirjana Karanović, kao direktorka škole, koja pripada trećoj generaciji, tako da se otvara i priča o sukobu tri generacije koje dosta drugačije gledaju na svet. Bilo mi je zanimljivo da to istražim. Ali, ako je neko ko se bavi filmom iskren, on će uvek raditi nešto što ga dotiče, uzbuđuje, o čemu ima šta da kaže.

* Da li se neke institucije kod nas suštinski bave generacijom o kojoj govorite u filmu "Pored mene"?

- Hajde da okrenemo priču, i da kao primer uzmemo najbolje, umesto najgorih. To je tek tragedija - u ovom društvu se niko ne bavi ni najboljim mladim ljudima, ne postoji institucija u Srbiji koja beleži koliko je đaka sa nagradama na matematičkoj olimpijadi. Njih nema mnogo, verovatno na prstima ruke mogu da se prebroje, ali niko ne vodi računa o njima, niko i ne razmišlja da im omogući neke stipendije, i da pokuša da ih zadrži ovde. Za njih čujemo kad dobiju neke fenomenalne nagrade u svetu i kad odu odavde. U drugim zemljama postoje institucije koje se bave i najboljim predstavnicima mlade generacije, i najgorim. Da ne govorimo o tome da, recimo, naša država počne da plaća Kembridž najtalentovanijima. Oni odlaze odavde jedan po jedan, i tako ova zemlja gubi kapacitet da se kvalitetnije promeni. Ima nekoliko "ludaka" koji se koprcaju i još imaju nadu da mogu nešto i ovde da urade, ali, uglavnom, svi beže.

* Iz koje vizure je vaša priča - imate li razumevanja za "surovu generaciju", opravdanja?

- Ne mogu da kažem da je u filmu pravdamo, ali želimo da je razumemo i da se pošteno njome bavimo. Da pokažemo da, ako je samo "odsečemo" i kažemo da su ti mladi ljudi čudovišta, onda je kraj svake komunikacije. Ali, ako pokušamo da shvatimo odakle dolazi ta nasilnost i bezljudskost, onda smo na tragu nečem. Ovo nije puko teoretisanje, mi smo u okviru priprema za film radili sa stvarnim predstavnicima te generacije, imali smo radionicu u Omladinskom vojvođanskom centru, gde smo mesecima pričali sa njima o svim temama koje dotičemo u filmu. To je bilo šire od standardnog procesa za pripremu glumaca za samo snimanje filma, vrsta edukativnog procesa u kome smo otvorili sve akutne priče i probleme, i dobili smo od njih vrlo zanimljive odgovore. Kad napravite takvu situaciju, onda vidite da nisu baš svi izgubljeni, da postoje, kao i u svakoj generaciji, i oni koji su deset puta hrabriji i pametniji od većine predstavnika, recimo, moje generacije, da ima mladih koji modernu tehnologiju koriste na fenomenalan način, samo je pitanje usmerenja i koliko se komunicira sa njima.

* Šta je vaša ambicija, zbog čega smatrate da je bitno da se film "Pored mene" nađe pred publikom?

- Film otvara mnogo tema, ali mi je najvažnija priča o empatiji i otvaranju - da osetimo čoveka pored sebe, da pokušamo da vidimo kako izgleda svet iz perspektive osobe koja je možda drugačija od nas, ili slabija od nas, a onda možemo da budemo empatični, i možemo nekome da pomognemo. Dok god smo zatvoreni u svojoj sebičnoj perspektivi i nemamo dovoljno mašte da vidimo druge, uvek će se stvarati odnos nasilnika i žrtve, ili makar odnos autizma, u kome ne postoji nikakva komunikacija. Ako bi u svakoj situaciji u životu umeli da se otvorimo i da pokušamo da istim očima vidimo druge, kao što vidimo sebe, svima bi nam bilo mnogo bolje. Jer, ne možeš da mrziš nekoga, ako ga iole razumeš. A ako ga ne mrziš, onda već možeš da razmišljaš da možeš nešto i da mu pomogneš.