PRVOM pesmom oglasio se pre tačno šest decenija kao srednjoškolac u Prizrenu, dok je stanovao u internatu, a voda i sneg mu ulazili kroz pocepani đon od cipela. Prvu zbirku "Dodir leta '62" objavio je zajedno sa Lazarom Vučkovićem i Božidarom Milidragovićem posle čega je usledilo desetak pesničkih knjiga. Danas je Radoslav Zlatanović (1936) jedan od najcenjenijih savremenih srpskih pesnika sa Kosova i Metohije, koji je samo prošle godine ovenčan sa tri ugledne nagrade.

Po pozivu profesora engleskog jezika, Zlatanović je nekoliko decenija radio kao urednik u listu i u izdavačkoj delatnosti prištinskog "Jedinstva", bio glavni urednik časopisa "Stremljenja", direktor Pozorišta mladih u Prištini, kao i poslanik u prvom sazivu višestranačke Skupštine Srbije. Kao raseljeno lice, od juna 1999. živi na Besnoj kobili, u Polomu kod Vladičinog Hana.

* Centralna tema vaše poezije je ljubav, konkretna i mitska - prema ženi, prirodi, Kosovu, lepoti, životu celom ...

- Ja ljubav poimam široko i duboko, božanski, bez penetracije isključivo putenih senzualnosti. Ljubav doživljavam i opevavam neodvojivo od sveg pulsiranja, od svih stvari i tvari i bića koje me okružuju, od žena i ljudi, od životinja, ptica u vrtoglavim nebesima i od riba u dubokim vodama, svejedno, bili oni iz rodnog mi sela pod Novim Brdom, u Krivoj Reci, ili iz Ostapova i sa Tihog Dona u Rusiji, sa Vavilona i Nila, iz dalekog Indijanapolisa u Americi, iliti sa Odisejeve Itake na Jonskom moru.

* Rodoljublje je prisutno u svim vašim zbirkama, ali bez prejakih reči i ostrašćenosti.

- Kako žene, tako nekako, poimam i zavičaj. Prirodno, iskreno, istinito, nenametljivo, "iz stomaka". Naravno, volim mnogo, i jako, svoje rodno Kosovo, svoju zemlju Srbiju, ali i bliske i daleke zemlje, države i narode, takođe. Ne kaže uzalud velika engleska pesnikinja Edit Sitvel: "Kineskoga cara kći, nikada me neće voleti!" To znači upravo to, o čemu ja pevam: Kineskoga cara kći će me voleti - jer me još nije srela, ali to će se sigurno uskoro dogoditi! Aleksandra Velikoga volela je jedna maltene divlja Persijanka, i on se njome oženio! Pa, cela poezija Volta Vitmena peva upravo o tome, o ljubavi među ljudima i narodima, koji se još nisu sreli, a srešće se!

NEMA ODLASKA * VAŠ sin Nenad, snaha Aleksandra i unuci David i Sara su ostali da žive na Kosovu. Mislite li da sadašnji pregovori o trajnom rešavanju kosovskog pitanja idu u dobrom pravcu? - Pre mesec dana dobio sam trećeg unuka, Danila! Sada smo i brojniji, i jači. Nema odlaska s Kosova! A pregovori u Briselu morali bi biti tako jezički precizno iskazani da nijedna strana, ni Priština, ni Beograd, ne bi mogla da ih, u praksi, dvojako tumači!

* Koliko je na vaše stvaralaštvo uticalo to što ste bili prinuđeni da odete iz Prištine i sa rodnog Kosova? U pesmi "Razbacane torbe" kažete da ste se nanovo strmoglavili u provaliju?

- To je isuviše tužna priča i nju mogu razumeti samo oni koji su i sami proterani sa svog ognjišta. Kada su na Kosovo i Metohiju stigli proterani Srbi, izbeglice, iz Hrvatske, priznajem, i sam ih nisam dovoljno ljudski razumeo. Danas, bilo da si u novoj sredini neko ko se nikako nije snašao, ili onaj koji se veoma dobro snašao, svejedno, često vidiš da ti ponestaje vazduh! Mnogi su od nemaštine i tuge pomrli. Šta je dobro, bolje, ili najbolje? Naravno, da se vratimo na svoja vekovna kosovska domaća ogljišta! Neizbežno, celokupna ta velika ljudska drama piscu diktira u pero i sadržaj i formu.

* Često obilazite krajeve, crkve, manastire i škole na KiM. S kakvim se utiscima vraćate?

- Kratko, istinito - vraćam se sa tugom golemom, neopisivom. Nenadoknadivi su gubici oslikani u rušenju crkava, manastira, škola, groblja, običnih kuća, kao i sa umetničkim delima, umetničkim blagom, koje je srpski narod, na velikim evropskim civilizacijskim visinama, vekovima stvarao, i koje je, pritom, u jednom danu zauvek, nenadoknadivo uništeno. Evropa kojoj su Srbi, svojim životima, branili granice i slobodu, neće, danas, u 21. veku, da vidi da taj i takav njihov veliki prijatelj, bukvalno živi u ropstvu, ograđen žicom!