Nena Kunijević: Ako bežimo od narodne muzike bežimo od sebe

MUZIKA je mnogo više od zabave. Ona odslikava duh jednog naroda. Tradicionalna muzika je deo našeg identiteta, na isti način kao što je to ćirilica.

Nema mnogo onih koji mogu da izgovore ove reči sa više autoriteta od Nene Kunijević. Kao urednik i reditelj u muzičkoj redakciji RTS, ona je čitavu karijeru posvetila donkihotovskoj borbi za očuvanje srpske tradicionalne muzike, a njene emisije "Leti, leti, pesmo moja mila", "Igrale se delije", "Tvoje pesme, moji snovi" primer su onoga što bi javni servis trebalo da bude. Posle 44 godine na radiju i televiziji, iza nje je impresivna karijera o kojoj svedoče i najznačajnija priznanja poput "Zlatnog beočuga" i "Vukove nagrade", ali pred njom je još, kako kaže, borba za njeno delo:

- Ja sada moram da se borim za to da objasnim ovom narodu da mi imamo ogromno muzičko bogatstvo, neverovatno za ovako mali prostor. Ta raznolikost - muzička, tekstualna i folklorna bila bi dovoljna i za tako velike zemlje kao što su Rusija ili Francuska. A mi smo došli u situaciju da imamo nacionalne medije na kojima je tako malo tradicionalne narodne muzike, da je to tužno. Znam da ima urednika koji će na to reći "nije tačno, mi puštamo narodnu muziku", to je zapravo zamešateljstvo raznih muzika i težnja da pobegnemo od svojih korena.

* Zašto bežimo od sebe?

- Svi smo mi došli sa sela, u prvoj ili u petoj generaciji. Nažalost oni koji odlučuju, uglavnom su prva generacija u gradu i čine sve da se odreknu svog porekla da ih ne bismo prepoznali. To je deo apsurda u kojem živimo. Mi smo kao poljoprivredna zemlja za vreme nepismenog Miloša dobili carinski rat sa Austrougarskom, a danas smo stigli dotle da uvozimo jaja. Sve to bežeći od sela.

* To se ne odnosi samo na muziku?

- Stanje u muzici je refleksija opšteg stanja u društvu u kojem je ključni faktor uvek novac. Ko ima novca može da kupi televiziju i da dobije nacionalnu frekvenciju, ko ima novac vaspitavaće mlade i osiromašiće duše i umove onih koji su već materijalno siromašni. Muzika nije samo bezazlena zabava, kroz nju se formira ukus mladih ljudi. Kod njih vidite refleksiju estrade. Zato su svi kriterijumi u našoj državi pobrkani. U normalnoj situaciji nema potrebe da kažete "ja volim Srbiju" jer se to podrazumeva. A ovde je to postao marketinški slogan za političare. A niko od njih nije nam dokazao da zaista voli ovu zemlju. Svi političari ovde se zalažu za Kosovo, a niko od njih nije svoju decu poslao da vide gde je to Kosovo. Ne iskazuje se ljubav prema otadžbini tako što odeš na utakmicu i vičeš "Srbija, Srbija", a usput polomiš pola stadiona i napraviš toliku štetu da bi od tog novca mogle da se finansiraju narodne kuhinje.

* Ako narodna muzika odslikava duh naroda, šta srpska muzika govori o nama?

- Svaka regija u Srbiji ima različitu muziku i to je posledica burne istorije. Kroz muziku se iskazuju emocije naroda u određenom istorijskom trenutku. Prateći tekst pesme i ritam muzike možete da prođete kroz istoriju ovih prostora i to je ono što naše muzičko bogatstvo čini fantastičnim. Ja sam na osnovu tekstova pesama pravila analizu karakteristika naroda u određenim krajevima. U Vranju imate divan tekst "Magla padnala v dolina" koji kaže: "kroz trepke brašno da seješ, so solzi da go zamesiš, na grudi da go razviješ, sos duša da ga ispečeš". Tuga, seta, čežnja i neispunjene želje. Bosanci kažu: "Ja se zovem El Muhamed, iz plemena starih Azra, što za ljubav glavu gube i umiru kada ljube". Centralna Srbija je razigranija: "Nogom stani, maramicom mani, neka puknu dušmani". Dok stignete do Vojvodine, tuge više nema. Kod njih je "Ej žica, žica, žica, drma mi se kabanica". Problem je što taj duh naroda, pod parolom ogromnog rodoljublja, sada hoće da unište. A ono što nam nameću kao zamenu nije ničiji duh, već otpaci raznih kultura. Ovo što se dešava trebalo bi da dođe pred sud istorije, ali neće nikada. A znate zašto? Zato što im je delo takvo da kada fizički nestanu, niko ih se više neće sećati.