KOMAD o "realističkoj slici današnjeg Beograda i naročito slabom vaspitanju naše omladine", kako je pre više od veka najavljena praizvedba "Naših sinova" (1907) Vojislava Jovanovića Maramboa u Narodnom pozorištu, ponovo se premijerno našao na istoj sceni - u režiji i adaptaciji Tanje Mandić Rigonat. Na početku prošlog stoleća doživeo je samo dva izvođenja, a na repertoar Jugoslovenskog dramskog (režija Miroslav Belović) dospeo je sredinom šezdesetih godina. Glumica Branka Petrić, u međuvremenu, ispisala je pun profesionalni krug: te, 1966, igrala je devojče Karavilku, sada baba Jovanu. Baš ova uloga, dovela ju je prvi put tokom duge i bogate karijere na scenu nacionalnog teatra.

- Put do sebe je veoma je dug. Pogotovo kad je reč o glumcu. Lorens Olivije je rekao da je tek u pedesetoj godini počeo da glumi "iz sebe". A ceo svet ga je slavio kao najvećeg umetnika - kaže na početku razgovora za naš list Branka Petrić. - Ima glumaca kojima se to desi i ranije, koji su "osvešćeniji". To je osećaj sigurnosti. Kada sam počela da dolazim do sebe, osetila sam da osvajam neku veliku slobodu. Svako od nas je jedinstven primerak. Ponekad čovek hoće sebe da kreira na zamišljen način, ponekad u tome i uspe. Mnogo nas ima u nama, što bi rekla Mira Stupica. Treba da pristanete na pronalaženje i onog najstrašnijeg u sebi, da biste takvu ulogu izneli na scenu. Ne dobijamo samo likove dobrih vila...

* Kako se desilo da tek sad premijerno zaigrate u Narodnom pozorištu?

- U doba kada sam ja počinjala, svaki teatar je čuvaoo Kako se desilo da tek sad premijerno zaigrate u Narodnom pozorištu? svoje glumce i retko ko je gostovao na drugoj sceni. Veliki ansambli imali su pokriće za svaku vrstu uloga. Kasnije, češće se dešavalo da oni iz Narodnog gostuju kod nas u JDP, nego obrnuto. Ponekad su glumci i prelazili u stalni angažman iz jednog ansambla u drugi: nama je iz Narodnog došao Miša Žutić, a iz JDP na Trg republike otišli su Jovan Milićević, Mija Aleksić, Tanasije Uzunović. Inače, ja sam ovog puta u Narodno došla na poziv rediteljke s kojom sam već imala veliko zadovoljstvo da radim u predstavi "Terasa" Jovana Hristića, na sceni Jugoslovenskog dramskog. Kada sam čula o kojoj se drami radi, ispričala sam joj sve o toj prvoj posleratnoj predstavi, proistekloj iz velikog truda Miroslava Belovića i Jovana Ćirilova da postave na scenu neke izuzetne, pomalo zaboravljene pisce.

* Vama je tada pripala uloga Karavilke?

- Igrala sam devojče i bila veoma srećna što sam dobila ulogu u velikom ansamblu ove predstave. Zadatak mi je, između ostalog bio i da imam što lepšu haljinu, jer moj lik o njoj govori u predstavi. Sada igram baba Jovanu i, eto, završio se jedan krug. Poželela bih svakoj glumici da doživi, da od mladog, lepog i prpošnog devojčeta stigne do baba Jovane iz Mrčajeve glave. Postoji i snimak stare predstave koji su odgledali današnji glumci, a ja sam, normalno, bila najuzbuđenija među njima. Ne samo zbog svoje uloge već i divnih kolega kojih više nema...

* Koliko se razlikuje postavka iz onog vremena od ove danas?

- U ono doba "Naše sinove" postavili smo na scenu više kao kulturnu baštinu, rekonstrukciju, sličicu iz beogradskog života. Nije nas mnogo zanimala poruka i socijalna priča, a sada će ona delovati i živeti na sasvim drugi način. Zanimljivo je i da je rediteljka uvela samog pisca na scenu: on daje određene opise i didaskalije, na taj način i analizu samih likova. Tokom godina iskustva shvatila sam da je veoma važno u kom se vremenu pojavi neki tekst na sceni. Muci Draškić je 1971. režirao "Rat i mir u kafanici Snefl", u genijalnom prevodu Danila Kiša. Da se ista predstava pojavila samo pet godina kasnije postala bi veliki hit! Zašto? Jer je imala isti dramaturški luk kao čuveni film "Kabare": radnja se događa pred rat, već se dešava progon Jevreja, a sve se to odražava na sudbine ljudi... Tako, "Naši sinovi" danas mnogo više "rade" nego pre pola veka, kada je pažnja bila fokusirana na Beograd, prošlost, priču kako se nekada radilo i živelo.

* Drama o raspadu porodice i klasnom raslojavanju društva mnogo je aktuelnija nego onda?

- Šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka obeležio je najveći uzlet nade. Činilo nam se da je svakog dana bolje, još se nisu potrošile ideje i iluzije. Uostalom, Belović je kasnije istu predstavu negde u Srbiji režirao kao - komediju karaktera.

* U jednoj replici komada kaže se da nas nisu upropastili ni ratovi ni nesreće, već nepoštovanje...

- Šta je nepoštovanje? Između ostalog, i zaborav. Ne može sve stati u tu jednu reč. Pukovnik Ostoja u komadu stalno pominje generale s kojima je učio školu, gde su sada oni, a gde on. Neko se snašao, neko nije. Zato se u jednoj rečenici i kaže da ako nisi shvatio da će uvek postojati oni koji će dirinčiti i oni koji će se time okoristiti, nisi shvatio ništa. Bar smo nekada živeli u iluziji da su poštovani rad i radnici. E, to su ralje života. Jelž hoćeš posao za dvesta evra? Pa bolje i to nego ništa... Možda je moja, pa i generacija moje dece, još verovala u socijalnu pravdu. S ratovima i devedesetim godinama prošlog veka, nastalo je vreme "sposobnih" i nemoralnih ljudi. Toga ima i u našoj predstavi: gazda Risto i Simica prisećaju se kako su varali vojsku i zarađivali novac na nepošten način. Ima takvih stvari u svim vremenima, ali imali smo bar iluziju da nije tako.

* Mislite na doba stare predstave?

- Tih godina nam se činilo da je sve dostižno i moguće, u onom najboljem smislu. Da smo svet. Najbolja pozorišta i predstave dolazili su u Beograd. Sećam se dana kad sam pomislila da smo dostigli vrhunac i da posle njega, neminovno, počinje pad. Kad razmišljam o prošlim vremenima, mislim kako su ti sposobni pi-arovi socijalizma, sa parolama i idejama, umeli fantastično da vode celu stvar i da nam tako uspešno stavljaju "bubice u uho" u koje smo verovali. S druge strane, nesporno je da nije bilo roditelja koji nije mogao dete da odvede na more, postojala su radnička letovališta, socijala je bila malobrojnija, a ljudi savesniji. Danas nam najveće nespokojstvo stvaraju upravo socijalne razlike... Mada, ja sam po prirodi optimista, često i bez razloga.

* Pominjete "bubice u uhu", kako posle više od četiri decenije živi vaša predstava?

- Ovog meseca imamo tri izvođenja na velikoj sceni,sledećeg takođe. Uvek pred punom salom. Žao mi je što ne gostujuemo više van matičnog pozorišta, ali nam je dekor toliko ruiniran da nam je bolje, kao svakom starijem gospodinu - da ostanemo kod kuće. A "Buba u uhu" ima onoliko budućnosti koliko snage leži u rukama, nogama i glavi onog koji je nosi, Nikole Simića.


RADNIČKA KLASA
* REDITELJKA Rigonat predstavu je najavila kao dramu mladalačkog krika za istinom u teatru?

- "Naši sinovi" su, u svakom slučaju, drama u svim elementima: raspad porodice, bludni sin koji zbog svog postupka učini da otac ode sa ovog sveta, ostavljeno i iznevereno devojče, propale roditeljske nade, raslojavanje društva... Kada gledate snimak stare predstave shvatate zašto se predstavnik radničke klase, Gile, u vreme socijalizma pojavio kao spasilac porodice, onaj koji je tu da je okupi i uzdigne. Kako će sada da se "čita", pitanje je. Danas je stvaranje nove bogataške klase i njeno uzdizanje, mnogo aktuelnije nego nekada. Jer, šezdesetih smo živeli još sa idejom besklasnog društva... Čini mi se zato da na mnogo autentičniji način ova predstava danas priča svoju priču.