Geni zavladali i na sceni

GDE ja stadoh, ti produži - ovako bi se, u najkraćem, mogla opisati naša glumačka scena. Deca slavnih očeva i majki, u početku (pre)poznata po liku ili prezimenu, sad već uveliko grade sopstvenu karijeru. Suprotno uvreženom mišljenju, nije im lako. Od detinjstva su izloženi medijskoj pažnji (mnogi su rano i napravili prve glumačke korake), ali samo njihovo prisustvo na sceni često ostavlja prostor za podozrenje i komentar: da je svaki put kraći i jednostavniji s „leđima“ u istoj profesiji. Poređenja su neminovna, a tas javnosti obično prevagne na jednu, ređe na drugu stranu. Tako ih, uprkos osvojenim nagradama i priznanjima, senka poznatih roditelja dugo prati - od upisa na akademiju do glumačkih angažmana. „Mladim lavovima“ je zbog toga teže (ali i izazovnije) da nađu i odbrane svoje mesto pod suncem.

Posle talasa glumačkih naslednica, stasala je i cela jedna muška generacija. Kako to izgleda na delu, nedavno se beogradska publika uverila u predstavi „Srpska trilogija“. Glumački podmladak okupljen je u ansamblu, predvođen Vukom (Mihajla) Kostićem, u kome su i Bojan (Miodraga) Krivokapić, Pavle (Branka) Jerinić i Ivan (Milenka) Zablaćanski. Reč je o momcima koji su do sada već stekli „lično“ ime i prezime, iza većine je i nemali broj pozorišnih, filmskih i televizijskih naslova.

Najslavniji među njima je Vuk Kostić. Prvi put se pojavio na pozorišnoj sceni već sa šest godina u staroj predstavi Ateljea 212 „Sveti Georgije ubiva aždahu“, kao Vane siroče:

- Od te svoje šeste godine želeo sam da budem samo glumac. I zbog mog ćaleta i zbog Mike Aleksića, koji me je svojom glumačkom grupom puno usmerio u životu. Predstava je za mene bila magija: ovaj gine, ovaj umire, ovaj je princ. Mislio sam kako je to dobar provod. I sad kad sam odrastao, gluma je za mene dobar provod - kaže popularni glumac.

Vuk i Ivan Zablaćanski, nažalost, prerano su izgubili očeve. Bojan Krivokapić i Pavle Jerinić imaju sreću, pa i profesionalno zadovoljstvo da ponekad sa seniorima „ukrste koplja“ i na sceni. Tako Pavle igra sa ocem Brankom u tri predstave: „Henriju VI“, „Kanjošu Macedonoviću“ i „Veselim ženama vindzorskim“. Kakve savete je na početku karijere dobijao od starijeg Jerinića?

- Posle završene akademije otac mi je rekao da će me u našem poslu održati pet odsto talenta i devedeset pet odsto rada. I da ću se, što pre spoznam mogućnosti, manje razočarati u životu. I, naravno, da je veoma važno strpljenje - objašnjava Pavle. - Svakom zadatku prilazim profesionalno, s potpunom posvećenošću. On mi je i dalje vetar u leđa, u najboljem takmičarskom smislu: hoću da ga prestignem i budem još bolji!

Da ulaže u sopstveno usavršavanje, potvrđuje i podatak da je bio jedini Srbin u grupi kolega (odabranih audicijom) iz celog sveta koji su letos u Londonu, na master klasu Glob teatra, napravili predstavu od scena i monologa iz Šekspirovih komada. Na čuvenoj pozorišnoj sceni našao se dvadeset jedan glumac iz dvanaest zemalja, a Pavle je svoj zadatak izveo na srpskom i engleskom jeziku.

I njegov drug iz generacije i matične kuće, Narodnog pozorišta, Bojan Krivokapić uveliko gradi svoju karijeru. Iza obojice je već dvadesetak pozorišnih uloga, nekoliko TV serija. Bojan je imao priliku i da svoj talenat pokaže i dokaže u popularnom naslovu „Montevideo, Bog te video“. Markantna pojava i snažan glas možda će podsetiti gledaoce na starijeg Krivokapića, ali je izvesno da je mlađi sasvim osobena pojava:

- Sa ocem imam veoma dobar privatan odnos i on je brzo uvideo da profesiju shvatam ozbiljno, precizno i profesionalno. Naišao sam i na dobar prijem naših kolega u Narodnom pozorištu. Prošao sam kroz „uskakanja“ u uloge, javna čitanja, premijere. Sve ono što mladog glumca može da preporuči teatru - kaže Bojan. - Imamo isti pristup poslu, a prezime mi nije opterećenje. Bliski smo, prijateljski i kolegijalno umemo da podnesemo konstruktivnu kritiku. Obojica imamo afinitet za ozbiljne dramske uloge, ali voleo bih da igram i komediju.

Najmlađi u ovoj ekipi „Srpske trilogije“ je Ivan Zablaćanski. Završio je FDU u istoj klasi, ali četiri godine kasnije. Pozorišna publika ga je s velikim simpatijama već „memorisala“ u tri predstave („Zona Zamfirova“, „Briljantin“ i „Plavi anđeo“), a ovaj plavokosi, visoki momak setno podseća na oca Milenka, koji je do tragične smrti nosio repertoar Pozorišta na Terazijama i tumačio omiljene likove u mnogim Pavićevim serijama. Uz oca i majku, koreografa Snežanu Vesković Zablaćanski, Ivan je od detinjstva navikao na „prah i prašinu“ pozorišne scene:

- Još kao dečak poželeo sam da svaki dan budem u teatru! I, naravno, postanem glumac. Najvažnije što sam od oca naučio je kako treba da se odnosim prema kolegama, svojim obavezama i zadacima. To je za mene i neka vrsta zaveta. Što se glumačkog izraza tiče, prijatelji mi kažu da prepoznaju neku sličnost. Drago mi je zbog toga...

ĆERKE ''MARATONKI''

I JEDNA od poslednjih premijera na izmaku kalendarske godine, „Maratonci trče počasni krug“ Zvezdara teatra u novoj, ženskoj verziji Topalovića - udružila je na sceni (ženski) glumački podmladak. Milica Kralj (kći Petra Kralja i Ljiljane Gazdić) režirala je predstavu, a dve uloge pripale su Katarini Žutić (ćerki Svetlane Bojković i Miloša Žutića) i Hristini Popović, naslednici Sonje Vukićević.