Milovan Stanković je ušao u literaturu pre sedamnaest godina kao pesnik. Posle dve zbirke poezije, 2001. godine objavio je i svoj prvi roman, "Sve o porodici Fuler" za koji je odmah nagrađen priznanjem "Isidora Sekulić". Sada je pred čitaocima njegov novi roman "Ako u sledećem životu budeš leptir" (izdavač KOV), čiji naslov već sugeriše da je autor i ovde kao i u "Fulerima" ostao veran lirskom, poetskom, ali i mističnom. "Leptir", koji prati ispovest glavnog junaka Martina koji u potrazi za ljubavlju u stvari traga za sopstvenim bićem, višeslojan je roman, poetsko, filozofsko-psihološko štivo sa elementima fantastičnog, mitskog, ali i kriminalističkog...

Sama kompozicija ovog romana je disperzivnog karaktera. Svaka rečenica, pa i reč su u funkciji integralnog doživljaja koji se stiče tek na kraju.

* Baš ste peru dali na volju. Šta vam je bilo najvažnije?

- Zanosno je ići u dubine, kako psihološke, tako i narativne. Tok svesti je jedno veliko uzburkano more. Kao što je kod beskrajnog kruga svaka tačka tog kruga ujedno i sam centar, tako je i u ovom romanu sve bitno, i pesnička uznesenost, i način pravljenja kompozicije, fantazmagorija i fantastika, dijalozi u kojima se dodiruju prst stvarnosti i filozofsko traganje, i taj skoro uvek prisutni dah Erosa.

* Stiče se utisak da vam je od događaja, radnje, njenog toka, važnije psihološko emotivno stanje vašeg junaka Martina, mitski i fantastični svet po kom pleše njegov um? Verujete u strpljivog i posvećenog čitaoca?

- Roman je neka vrsta ogledala, u kom će se čitalac ogledati. Možda i lavirint u kom treba da se izgubi, da bi u tom lutanju protekli neki trenuci koji ga izjednačavaju s Odisejevim lutanjem. Sve je u nama, geneza stvaranja, potencijalna čaura u kojoj su semenke svih mogućnosti. Biće pisca utkano je u samo pisanje, tako da se ono obraća Biću čitaoca. Ta dva Bića koja se prepoznaju, dva su stuba Hrama. To su čitaoci ovog romana.

SABATOV TUNEL * Martin svojoj ljubavi Mariji poklanja "Tunel" Ernesta Sabata sa pitanjem: "Ko si ti?" Zašto Sabato?
- Magija Sabatove proze se odavno sklupčala u mom vrednosnom poimanju. Očito je da postoje slični pokretački vetrovi koji su i moje junake ubacili u taj dugački "Tunel" individualizacije i života.

* Suština je, sugerišete, u traganju za smislom. Vidite li put koji vodi do odgovora?

Glavni junak u romanu često ratuje sa svojim drugim Ja, svojom senkom ili dvojnikom. To je borba mogućnosti i nemogućnosti, božanskog i demonskog. Možda je od samog puta važnije kretanje, osećaj da jesmo na tom putu. I samo kretanje po bezizlaznim hodnicima lavirinta daje utisak kretanja, tako da tu nastaje paradoks koji generišu izmaglice uma. "Čovek je biće na putu", kaže Hajdeger. Možda je rešenje u pronalaženju nove duhovne geometrije.

* U "Leptiru" je sve pod znakom pitanja, vreme, prostor, san, java. Samo nije ljubav. Ljubav ili vera?

- Ljubav je najveći pokretač, ali kada bledi ili nestaje, često i onaj malj ili dželat koji nam sve oduzimaju, ako se prepustimo virovima tuge i potištenosti. U stihiji uzaludnosti, potrebna su neka srećna ostrva, neki svetionici koje možda šalje sam slučaj ili sudbina. Trebalo bi da imamo bar mrvu vere da bismo istrajali na tom putu.

MISTERIJA LAVIRINTA - Čitam uglavnom klasike, to je literatura u kojoj postoji filozofsko-poetska misao. Šekspir, Niče, Hese, Tagore, Džubran, Borhes, vladika Nikolaj Velimirović...
Takođe, religioznu i psihološku literaturu, kao i onu koja se bavi mitovima. Pokušavam da rešim misteriju sopstvenog lavirinta.

* Radnja prvog romana se događa u Njujorku, ovog u Pragu. Čini se da sam odabir grada nema neki naročit značaj, ili ipak ima?

- Njujork je grad Blizanačke lakoće, svih mogućnosti, dok je Prag grad mistike, kao stvoren za pozornicu priča Edgara Alana Poa. Parabola koju sam u "Fulerima" dao, odnosi se na današnji svet uopšte, i u psihološkom, i u egzistencijalnom smislu. Mrak i poetičnost u duši junaka ovog romana, najbolje se iskazuju u tom gradu na Vltavi.

* Vi ste inženjer elektrotehnike. Ima li nešto što inženjere čini posebnim u odnosu na druge pisce? Recimo, način konstruisanja priče?

- Sada ulazimo u oblast arhetipova i simbolike. Inženjeri i stvaraoci oslobođenog uma su ljudi nastupajućeg, Vodolijanskog doba. Neki od stereotipa moraju biti razbijeni. Sloboda je u nama, a istančanost i kreativnost su njeni atributi.

* Stoji li posle drugog romana još uvek pitanje da li ste vi pesnik koji voli roman ili pisac koji je u literaturu samo ušao poezijom?

- Poezija ima moć da pokrene kreativna strujanja, ona je ta koja uzdiže, koja navodi na velika dela i stremljenja. Moja bit je pesnička, a mreže koje sam bacio u taj beskrajni okean koji podrazumeva duhovno sazrevanje, i egzistencijalnu toleranciju i pomirljivost, donele su neke uvide, priče i saznanja, tako da taj ulov možemo nazvati romanom.