PRED nama je istinita pripovest, ljubavna storija koja se odigrala u Beogradu. Kad voliš, zemlja postaje laka pod tvojim stopalima, a dah izlazi iz dubine grudi. Ovo je hermesovska priča začinjena setom i živahni triler, pripovest o učenoj Bajlonijevoj pijaci, o beogradskim beskućnicima, o Čarni, devojci koju volim, o budnosti i snu i o još koje čemu. Ponajpre je ovo priča o spaljenoj Narodnoj biblioteci i, dabome, o sinu i ocu, junaku ove priče koji nije tek običan smrtnik. Očinstvo je uvek drama.

Tako se na početku romana "Talasi beogradskog mora" Dragana Jovanovića Danilova (1960) obraća čitaocima njegov glavni junak, pedesetogodišnji Pavle Bogunović. Knjiga se pre nekoliko dana pojavila iz štampe u izdanju "Vulkana". Izuzetno cenjen kao pesnik, autor 16 zbirki za koje je dobio pregršt nagrada (Zmajevu, Brankovu, "Vasko Popa", "Meša Selimović", "Branko Miljković", Disovu...), Danilov se četvrti put oglašava kao romansijer. Živi u Požegi i Beogradu, između kojih je, u vozu, smešteno prvo od 15 poglavlja, odnosno talasa (kako ih pisac naziva) novog romana.

* Talasi su, čini se, ključni simbol u romanu, talasi i voda uopšte?

- Prošlost naše duše duboka je voda - pisao je Gaston Bašlar. Bilo da je bistra, tamna ili usnula, voda kao naša najdublja postojbina svojim odblescima sve udvostručuje i uvlači nas u onirički svet. Svaka rečenica je deo neke arhitekture. Pisanje proze doživljavam kao tkalačko umeće - preplitanje i vezivanje niti prema paukovom uzoru, kako bi se ono nevidljivo učinilo vidljivim. Da bi se pisalo sa strašću i da bi ljudi čitali sa strašću, mora se pisati o temama koje nas duboko diraju i potresaju.

PENUŠAVI ŽIVOT - DANAS kada je umetnost postala sve hladnija i metalnija, roman mora da aktivira energiju empatije. Zanima me penušav život u kome je sve pisanje, čitanje, govorenje poezije ljudima, posećivanje slikarskih ateljea i izložbi, igra s decom, nežan dodir srodnih duša blizanačkih - kaže Danilov.

* U romanu ste prikazali izuzetnu raznolikost Beograda, sa mnoštvo slojeva...

- Beograd za mene nije bio puka kulisa, dekor, već hranljiva materica romana. London, Pariz, Petrograd, Buenos Aires, Berlin - sve su to romaneskni gradovi. Ja i Beograd nazivam romanesknim gradom. Jer roman i grad su jedno. Ja, naravno, ne mogu pisati o Londonu, ali mogu o Beogradu, jer poznajem i osećam njegov erogenitet i njegovu istorijsku i kulturnu sedimentaciju. Cilj mi je bio da prikažem vlažnu beogradsku supstancu, raznolikost tipova beogradskog čoveka. Recimo, u poglavlju "Izveštaj iz našeg opsednutog polisa" u kome se bavim beogradskim podzemljem, ja samo ponavljam foknerovsku ideju o svetu kao sveopštem bordelu. Nažalost, nijedna priča nije civilizovala krvavog tiranina i kriminalca. Pritom, nisam se libio ni esejizma koji je, po mom poimanju, neophodnost savremenog romana.

* Neki kažu da Beograd nije imao mnogo sreće sa romanima o njemu?

- Ovaj grad nije dovoljno imaginiziran u literaturi. Uskoković i Boško Tokin su tek prosečni, šablonski tumači Beograda. Civilizacijski, Beograd je jedan od najbogatijih svetskih gradova, grad koji pruža ogromne mogućnosti za literarno uobličavanje. Ne može se, međutim, pisati roman o Beogradu ako intimno nismo doživeli njegove pijace, podzemlje, železničku stanicu. Beograd je grad u kome su sedimentirani mnogobrojni identiteti. Nastojao sam da pružim jedno vertikalno sondiranje tih identiteta. Kroz potrebu za pričom i mitom čovek se reintegriše sa samim sobom i kosmosom.

* Vaši junaci u romanu vrtoglavom brzinom idu kroz prostor i vreme. Šta ih to podstiče?

- "Talasi beogradskog mora" su priča o letenju u prošlost snagom ljubavi prema poeziji i snu. Krećući se između mnoštva vremena, moji junaci beže od ljudskog vremena, kao da znaju da je ljubav izvan istorije vremena. U ovom dobu u kome ozarenja silom preuzimaju oblik trenutka, moji junaci putuju u vreme koje teče ispod svesti, tamo gde bića postoje bez straha. Oni žive u privatnom, intimnom i zajedničkom vremenu, da ne bi izgubili svoje duše i da bi pronašli onaj "trenutak srca koji nema cenu". Mislim da dobra proza nastaje u toj opasnoj ravnoteži polja realnosti i fikcije. Ne volim propovednički, agresivno-monološki tip naracije. A zatim, isuviše tečna naracija lažna je. Sebe vidim kao lirskog pripovedača. Volim okretnu prozu, da se u romanu oseti talasanje i zapljuskivanje rečenica.

TIRANIJA PROŠLOSTI - HTELI mi to ili ne, svi trpimo tiraniju prošlosti. Šta god da učinimo, mi prizivamo duhove prošlosti. Oduvek me je opijao san daljine. "Talasi beogradskog mora" su roman o unutrašnjim seobama. Nema drugih seoba do unutrašnjih. Život je uvek negde drugde, u nekom dalekom, nejasnom prostoru u koji se ulazi tek kada, vođeni slobodom nepristajanja, preskočimo granice.

* Šta vam je u pisanju "Talasa" više pomoglo, literatura ili lična iskustva?

- Čitanje je za mene punjenje gorivom. Ono je važno jednako kao i zanimanje za realno, svakodnevno iskustvo, za slušanje onoga što ljudi oko mene govore. Ti dugi, lutajući tokovi i rukavci rečenica otkrivaju dubinsku prirodu ljudi. Otuda sam se okrenuo Bajlonijevoj pijaci, gde boravim svakodnevno. Tu sam pronašao esenciju stvarnosti, eros ljudske komunikacije, kompoziciono središte romana. U mom romanu sve se vrti oko porodične tajne. Narator pripoveda priču o tajanstvenom ocu čiji se lik pojavljuje sa stranica jednog policijskog dosijea. Utoliko su "Talasi"" lirski, ali i metafizičko-detektivski roman.

* <