Za srpski nema vremena

NIZAK nivo jezičke kulture mladih obrazovanih ljudi govori pre svega o dve stvari: prvo, da ih na značaj jezičke kulture nisu uputili u porodici; drugo - što je bolnije - da ih na to nisu uputili ni u školi - kaže za "Novosti" dr Aleksandar Milanović, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, odgovarajući na pitanje koliko se o jeziku brine u našem obrazovnom sistemu, i kako mladi vladaju jezikom.

Dobro je poznata činjenica, dodaje Milanović, da se u srednjoj školi srpski jezik praktično i ne uči, niti se razvijaju mehanizmi za njegovu primenu bilo gde osim na pismenim zadacima.

- Nažalost, svedok sam proverljivog podatka da dobar srpski gimnazijalac u kući najčešće nema ni pravopis ni rečnik srpskog jezika, a da je gramatiku negde zaturio jer mu u nastavi ne treba. To govori o roditeljima, đacima, ali i o - školskom sistemu. Sve što je naučio o srpskom jeziku, srednjoškolac je naučio u osnovnoj školi. To često važi i za doktore nauka - kaže Milanović.

O ovome problemu mediji neretko pišu, ali se, po Milanovićevom mišljenju, on mora rešiti u obrazovnom sistemu:

- Srpski jezik i tehnike njegove primene, tj. funkcionalna pismenost, moraju se učiti na svim nivoima obrazovanja: u osnovnoj i srednjoj školi, ali i na fakultetima (kao u drugim, razvijenijim državama od naše). Samo permanentno obrazovanje može rešiti jedan od najznačajnijih problema srpskog društva.

A kakav je postojeći školski sistem, za naš list otkriva dr Rajna Dragićević, profesor na Filološkom fakultetu. U osnovnim školama, po njenim rečima, velika se pažnja posvećuje nastavi jezika, međutim, umesto da se insistira na razvoju jezičke kulture učenika, insistira se na gramatici.

- Kao autor udžbenika iz gramatike za četvrti i peti razred osnovne škole, mogu da kažem da sam se veoma loše osećala dok sam ispunjavajući zahteve planova i programa, pokušavala da približim desetogodišnjacima i jedanaestogodišnjacima pojmove kao što su prezentska osnova, infinitivna osnova, gramatički i tvorbeni nastavci, glagolski vid, apozicija itd. Od učenika osnovnih škola očekuje se da od petog do osmog razreda savladaju celokupan jezički sistem srpskog jezika. I dok se učenici, nastavnici i autori udžbenika s mukom probijaju kroz apstraktan i deci maglovit gramatički sistem, trpi jezička kultura učenika. Oni završavaju osnovnu školu, a ne nauče da prepričavaju pročitano, da razlikuju važno od nevažnog u pročitanom tekstu, da napišu pismo ili molbu, da se učtivo zahvale ili zamole za ono što im je potrebno. Za jezičku kulturu nema se vremena u osnovnoj školi - kaže naša sagovornica.

U srednjoj školi gotovo da nema nastave srpskog jezika, a samim tim ni nastave jezičke kulture. Izučava se skoro samo književnost, što je, po njenim rečima, svakako dobro, ali nije dovoljno, jer razvoj jezičke kulture podrazumeva i organizovan sistematičan rad, predavanja i vežbanja, a sve to izostaje iz srednjoškolskih planova i programa, a još više iz same nastave.

- Na fakultetima se situacija još više pogoršava. Umesto da svi studenti, ma šta da studiraju, imaju obaveznu nastavu srpskog jezika, takva nastava ne postoji, a srpski jezik uče samo budući filolozi i budući učitelji - kaže Rajna Dragićević. - Trebalo bi, pre svega, izmeniti planove i programe za osnovnu školu, razdvojiti nastavu srpskog jezika i književnosti u srednjoj školi i uvesti srpski jezik kao obavezan predmet na svim fakultetima. Planove i programe za osnovnu školu treba rasteretiti nastave gramatike i uvesti mnogo više tema iz oblasti jezičke kulture, a zatim nastaviti s tako koncipiranom nastavom u srednjoj školi i na univerzitetskom nivou.

Gramatika - zasnovana na pogubnostima

Tekst "Svi smo čuvari govora", objavljen u "Večernjim novostima" 17. decembra, bio je povod za reagovanje Dragoljuba Zbiljića, predsednika Skupštine Udruženja "Ćirilica". Polemišući sa stavovima naših sagovornika, akademika Predraga Pipera i Ivana Klajna (autora nedavno objavljene "Normativne gramatike srpskog jezika", i predsednika Matice srpske Dragana Stanića, Zbiljić, između ostalog kaže:

"Srpska normativna gramatika, pa i ova novoobjavljena, nema valjanu osnovu na kojoj se temelji. Ona je zasnovana bukvalno na Novosadskom dogovoru o srpskohrvatskom /hrvatskosrpskom jeziku i njegovim Zaključcima u poznatih deset tačaka iz 1954. Osim u formalno vraćenom nazivu 'srpski jezik', ta gramatika nije ništa drugo menjala i zasniva se na svim pogubnostima koje su posledica jednog političkog kvazinaučnog dogovora. Ta normativna gramatika podrazumeva važnost i valjanost srpske jezičke norme koja podrazumeva i latinicu i ćirilicu za zapisivanje jezika Srba, norma je i ekavski i (i)jekavski izgovor."

Podsećajući da je narod stvaralac jezika koji potom normiraju naučnici, predsednik "Ćirilice" kaže da drugi lingvisti ne normiraju svoj jezik u takvom "šarenilu" kao u Srba, te da se, u stvari, normom sputavaju razvoj i kultivisanje jezika.

"Od lingvista propisano dvopismo u beleženju srpskog jezika u stvari sputava i, ubrzo, izbacuje iz upotrebe jedno od dva propisana pisma, i to, prirodno, nestaje ono koje je kroz istoriju zabranjivano, paljeno, omalovažavano, nasilno uništavano, čekićano (kao što se to i danas radi u Hrvatskoj (Vukovar)."

Stanićevoj konstataciji da su prema "Zakonu o upotrebi jezika i pisma država i nadležna ministarstva zadužena da kontrolišu primenu tih normi, konkretno, i to koliko je ćirilica prisutna u javnoj upotrebi i na ulici", Zbiljić suprotstavlja Član 10. Ustava Srbije, uz opasku da ovakva izjava predsednika Matice srpske pokazuje zašto on, kao čelnik Matice, ne razume kakvu i koliku štetu srpskom jeziku i posebno pismu ćirilici nanosi nakaradna pravopisna odluka o nastavljanju dvoazbučja.

Zbiljić zaključuje da je "Normativna gramatika srpskog jezika" - o kojoj su u tekstu "Novosti" govorila dvojica akademika i predsednik Matice srpske - u rešenju pitanja pisma srpskog jezika izvan celoga sveta - zasnovana na svim dosadašnjim pogubnostima za srpski jezik i posebno za srpsko ćiriličko pismo.