SREDINOM osamdesetih godina prošlog veka, Mladen Materić je sa svojim "Tetoviranim pozorištem" u Sarajevu, ali i na internacionalnoj sceni, bio prepoznat i cenjen kao autor autentične poetike. Nekadašnji profesor na Akademiji scenskih umetnosti, kada su zagrmele ratne trube devedesetih, svoje pozorište preselio je u Tuluz, u teatar Garon. O njegovim uspesima tamo - "na ovim prostorima" dugo se i glasno ćuti. Posle dve decenije tišine, Materić je sa "Kuhinjom" Petera Handkea u izvođenju Narodnog pozorišta iz Banjaluke gostovao na festivalu u Užicu.

- Kad danas neko kaže da se nekad bolje živelo, misleći valjda na Titovo, ili što zaprepašćuje, na vreme Ante Markovića, ja obično kažem: Tada se najgore živelo - kaže reditelj u razgovoru za "Novosti". - Ratovi i zbir današnjih nevolja rezultat su tog "dobrog života" u kom se lagalo, prikrivalo i varalo preko svake mere. Bilo je nekoliko ljudi koji su još za vreme sarajevskih Olimpijskih igara govorili da je to zapravo medijska priprema, obeležavanje mesta za budući rat. Kao i mnogi, nisam imao takvu sposobnost da vidim budućnost. Ali svi smo tada mogli - da bolje vidimo prošlost. Da smo to činili, videli bismo šta nam se sprema. Danas imamo mogućnost da pogledamo u tu blisku prošlost, u ratove devedesetih, i šta vidimo: sliku koju pokušavaju da iskrive nametanjem osećanja krivice, ili obećavajući nam novu srećnu budućnost.

* Šta kao narod možemo naučiti iz te nametnute, "iskrivljene slike"?

- Jedno je dovoljno: ništa više ne sme da nam zamagli pogled, čak ni sopstvene dobre namere.

* Mnogi akteri današnje kulturne i političke scene u Sarajevu vaši su bivši studenti i saradnici. Kako gledate na njihov angažman?

- Danas, sa Sarajevom me spaja nekoliko starijih članova moje porodice, nekoliko dragih ljudi, i malo uspomena. Nemam nikakve profesionalne odnose sa bilo kime u Sarajevu, a što se tiče nekih kojima sam bio profesor ili sam ih na drugi način pripremao za poslove koje danas obavljaju - bilo bi sigurno bolje da ih nikad nisam sreo. To tada nisam znao, a sad znam. U Sarajevo sam odlazio nekoliko puta nakon dvehiljadite i doživeo sam da svojim rodnim gradom u kojem sam i živeo i radio do rata, prolazim kao kroz stranu naseobinu u kojoj kao da nikada nisam ni bio...

* Šta može da vas impresionira, a šta da vas razočara kada posmatrate kulturnu scenu "na ovim prostorima"?

- Prinuđen sam da konstatujem da je BITEF, festival koji mi je nekada mnogo značio, prestao da postoji. Ono što je jesenas održano pod tim imenom bilo je više kao prateći program nekog partijskog kongresa. Da ne ostavimo prostor za pogrešna tumačenja: ne zameram BITEF-u odnos prema mom radu, taj odnos je oduvek i dosledno bio grozan, a ni onu politiku kojoj je izabrao da služi. Žao mi je da vidim da je jedna nekada toliko važna institucija izdala samu sebe i nestala. Ne sme se tako služiti politici, nijednoj. Politika koja to traži od institucija i umetnika pokazuje priličnu slabost. Da dovoljno veruju u svoje stavove, političarima ne bi trebali umetnici. Pametna vlast dopušta umetnosti da joj protivreči.

DRUGO IME ZA... * Šta pripremate u Tuluzu?
- "Tetovirano pozorište" je u oktobru, u pozorištu Garona izvelo premijeru nove predstave čiji naslov bi mogli prevesti kao "Jedno drugo ime za to". Sada pripremamo turneju planiranu za januar i februar. Predstavu su u Tuluzu vrlo dobro prihvatili i gledaoci i kritika, pa nećemo imati ništa protiv ako se tako i nastavi... O gostovanju u Banjaluci smo razgovarali, ali za najave je rano...

* Za povratak na ovdašnju scenu izabrali ste Banjaluku i Narodno pozorište RS i tekst Petera Handkea. Kako je izgledao vaš rad sa Handkeom?

- Petera sam upoznao početkom devedesetih u Parizu, nekoliko godina kasnije odlučili smo da napravimo jedan zajednički rad, odredili smo i okvir: kuhinja kao prostor u kojem se, iz razloga koje je trebalo razumeti, odvijaju najvažniji događaji u porodici. Tokom više od godinu dana smo se sastajali i razmenjivali ono što smo u međuvremenu uradili: Peter je donosio dijaloge, pesme i zapise. Ja sam predlagao scene bez dijaloga ili crtao skice dekora i dramaturških modela. Na kraju su se ta dva rada uveliko izmešala: neke scene bez teksta nastale su iz Handkeovih tekstova, Peterovi dijalozi korišćeni su u scenama koje smo započeli bez reči, ponekad smo radnje i tekstove vodili paralelno... Rad sa tako dobrim umetnikom je vrlo podsticajan, a naši odnosi su prijateljski.

* Sa kakvim stavom ste pristupili radu u Republici Srpskoj?

- Vrlo mi je stalo do Narodnog pozorišta RS u Banjaluci i drago mi je što sam učestvovao, i što ću ubuduće učestvovati u njegovom radu. Taj ansambl, i pored više vrlo dobrih predstava napravljenih poslednjih godina, još ni izbliza nije pokazao sve svoje mogućnosti. Meni je vrlo stalo i do Republike Srpske: njen položaj zavisi od broja ljudi koji je vole, zastupaju, brane i dobro rade u njoj i za nju. Drago mi je što me u tom broju prepoznajete.

* "Kuhinja" je pre srpske varijante, imala svoj međunarodni put.

- Tu prvu verziju "Kuhinje", "Tetovirano pozorište" je posle premijere u Tuluzu izvelo na većem broju značajnnih scena i festivala: Bečki festival, Pariski jesenji festival, Glavni program u Edinburgu, Madridski jesenji festival, Karakas, Lozana...