U DEBITANTSKOM filmu "Mamaroš" reditelja i scenariste Momčila Mome Mrdakovića, duhovitoj, farsičnoj i romantičnoj priči o sredovečnom muškarcu koji u životu ne ume da se snađe bez svoje majke, glavnog junaka Petra igra Bogdan Diklić.

Nakon prikazivanja na Evropskom filmskom marketu ovogodišnjeg Berlinala, svetske premijere u takmičarskom programu festivala u Moskvi, kao i projekcija na drugim festivalima, "Mamaroš" će pred beogradskom publikom premijerno biti u ponedeljak, 25. decembra, u Sava centru.

Uz Bogdana Diklića, sjajan lik majke Mare napravila je Mira Banjac, a u glumačkoj ekipi su i Branislav Bane Vidaković, Anita Mančić, Sergej Trifunović.

- Pera je miran, povučen, čestit čovek, jedan od onih ljudi koji su u vreme NATO bombardovanja Srbije pokušali da se snađu na neki svoj način, "zelenom kartom" za Ameriku. Onima koji su otišli odavde, ne verujem da je bilo lako, kao što nije bilo lako ni nama koji smo to doba živeli u ovom gradu, u ovoj zemlji. Mislim da nam je svima bilo podjednako teško, i da ne bi trebalo govoriti o tome ko je manji ili veći junak. Izgleda da smo i jedni i drugi gubitnici u tom vremenu - kaže Bogdan Diklić za "Novosti".

* Koliko vam je lično drag lik Pere u filmu "Mamaroš", i da li možda pravite i neku intimniju "kopču" sa njim?

- Malo je reći da je Moma Mrdaković napisao dobar scenario, a moj odnos prema liku vidi se po onome kako sam ga odigrao - volim tog Peru, i igram ga kroz sebe. On je tih i dobronameran čovek, kao što je dobronamerna i čestita i njegova majka. Oni su ljudi iz nekog prošlog vremena kakvih je danas, nažalost, sve manje. I u drugom smislu je zanimljiva ta, takozvana glavna uloga. Ona je u suštini pasivna, najmanje kolorita ima upravo Pera - on ne sme da se batrga, jer je optika svih ostalih likova, i ne sme da se nameće nekom ekspresijom. Peru igram vrlo tiho, iznutra, i posmatrajući, a tu vrstu glumačkog zadatka veoma volim. Meni je žao što smo, sticajem raznih okolnosti, toliko dugo snimali ovaj film i čekali na premijeru, ali mislim da će on naći svoj put do gledalaca.

GLUPOST, FORMA, KLIŠE * REKLI ste da vam je u filmu "Mamaroš" scena sa Ciganima draga zbog toga što se čuje muzika Šabana Bajramovića. Poznavali ste ga?
- Bio je sjajan pevač, kritičari u Americi svrstali su ga među deset najboljih soul pevača sveta. Imao sam jednu fotografiju sa Šabanom Bajramovićem koju nikako ne mogu da nađem, jer sam se od tada toliko selio. Upoznao sam ga u Nišu, bio je toliko velikodušan da peva sa svojim orkestrom na Filmskim susretima u tadašnjoj, a sada već bivšoj, korovom obrasloj kafani "Avlija". Iz svakog čoveka koji nešto čini iz duše na način na koji je to činio Šaban Bajramović, izvire dobro koje pleni, i ja ne pristajem da me ščepa zlo kome smo svi izloženi. Volim Šabana, volim i neke druge pevače, i pisce, i neke sportiste... Tome hoću da se prepustim, a ne gluposti, formi, klišeu, bezdušnosti...

* Kao lajtmotiv ove priče provlače se i jedna sentimentalna posveta samoj filmskoj umetnosti, i počast umirućim bioskopima i filmskoj traci. Kako lično doživljavate taj nestanak simbola filma?

- Ceo život sam proveo u klasičnom bioskopu, i tugujem za njim. Po prirodi sam sentimentalan, nostalgičan, čak i romantičan, mada se to možda ne vidi. Mislim da digitalna slika koja je počela da se primenjuje umesto tridesetpetomilimetarske filmske trake nikada neće imati magiju, i koincidencija je da se ta promena dešava upravo ove godine, kada izlazi i film "Mamaroš". Pera koga igram je kinooperater, ono što ga 1. stranica fascinira u "obećanoj zemlji" koja u stvari tako malo obećava upravo je film. I mada izgleda da ni film više nije ono što je bio, Pera ne dozvoljava da to uništi njegov san i njegovu očaranost filmskom umetnošću.

* Naša publika videće vas premijerno i u "Obrani i zaštiti" Boba Jelčića, koja uskoro stiže na Festival autorskog filma. I to je priča o "malom čoveku" i slomljenom društvu?

- To je film koji se tiče svih nas. Tema je Mostar, koji danas izgleda vrlo tužno, a nekada je bio jedan od najveselijih gradova, i duboke podele među ljudima, kao posledica onoga što se događalo devedesetih godina. Bobo Jelčić, koji je napisao scenario rođeni je Mostarac, a priča prati Slavka, Hrvata koga igram, kome odlazak na sahranu prijatelja Bošnjaka predstavlja veliki problem. Ako ne ode na sahranu, savest mu to nikada neće oprostiti. Ako pođe, imaće problema sa susedima Hrvatima i sa lokalnim moćnikom.

* "Obrana i zaštita" je dobila čak sedam "Zlatnih arena", a vama je ova nagrada pripala za najbolju glavnu mušku ulogu. U čemu je najveća vrednost ovog filma?

- To je priča o ljudskim zabludama, o čovekovom neprepuštanju ličnoj savesti pri njenom prvom zovu, nepisanim moralnim normama, nepotrebnim spazmima naših ličnosti. A to što je priča poratna, pa na ovim našim prostorima je sve poratno, i sve će biti poratno, dok mi to ne prekinemo. I sve će biti "ovi prostori", i "prostori bivše Jugoslavije", i stalno ćemo se deliti na "ove" ili "one", i stalno ćemo se uzajamno optuživati i okrivljavati. Mislim da je krajnje vreme da svako od nas te podele stavi ad akta i da raščisti sa njima - mržnja nam neće vratiti one koje smo izgubili i ono što smo izgubili, zbog mržnje čovek samo nastavlja da gubi. Prošlo je skoro sedamnaest godina od rata, sve je to bilo jezivo i grozno, svako je bio žrtva na neki svoj način, a dobro znamo da je svakome njegova muka najteža. Ovaj film nam govori o nekim duševnim invaliditetima ljudi koji su sve to proživeli i koji, nažalost, ne shvataju da im te podele još više zagorčavaju živote, i da će ih, dok god postoje, činiti još više nesrećnim.

* Da li se univerzalnost ove lokalne priče duhovitog i metaforičnog naslova prepoznaje upravo u pitanju o bazičnoj ljudskoj solidarnosti i savesti?

- Mostar je neki obrazac sličnih stradanja svuda na planeti. On nije specifikum, ali je ispovest Boba Jelčića o ovom gradu i njegovo razmišljanje o ljudima dato kroz umetnički čin, stvaralaštvo, kroz jedan jako plemenit, pametan, dobronameran i čestit film. Ta iskrenost je ono što publika svuda prepoznaje.

* Poslednjih godina odigrali ste sjajne likove u značajnim filmovima u regionu. Koliko je "privilegija" biti u profesiji koja je izvan dnevnopolitičkih kalkulacija i podela?

- Umetnička profesija jeste pravi dah, privilegija, jer je vrlo teško da se čovek snađe u ovim smutnim vremenima koja su još neraščišćena. Jedini izlaz za nas bio je, a to je i danas, da svako od nas u svojoj svakodnevici upotrebi bar minimum mudrosti, minimum dobra i dobre volje koje u sebi nosi. Jer, više nismo bitni mi, bitna su naša deca, i ne smemo od njih da pravimo invalide. Moja žena je nedavno citirala jednog gospodina koji je rekao da živimo vreme u kome je prioritet marketing za zlo i za greh. Danas nas "kljukaju" marketingom koji nikada nije postojao, i mi pristajemo na takvu stvarnost. Zato, ako kažemo "privilegija", onda se ona odnosi na svakog čoveka koji je uspeo da se odupre tom "fenomenu" zla, prostaštva i gluposti.


PRIČE O JEZIKU

* Igrali ste u najboljim komedijama ovdašnje kinematografije, ostavili ste autentični trag kod mnogih generacija gledalaca na ovim prostorima. Šta je ono čemu se vi lično smejete?

- Pre nekoliko dana u nekim onlajn novinama objavljen je jedan moj intervju, i video sam da se neki pojedinci, koji su srećom retki, bave time zašto ja u Hrvatskoj govorim hrvatskim jezikom. Pa govorim zato što je moj maternji jezik ijekavski, i zato što on prirodno ide iz mene. Logično je da Francuz koji živi i radi u Engleskoj govori francuski kad ode u Pariz. Od 1972. živim u Beogradu, ali sam čas tamo gde sam rođen, a čas sam ovde, i zašto bi se bilo ko uopšte bavio mojim jezikom. Ti komentari ne predstavljaju meni nikakav problem, nego su problem onih koji se time opterećuju. Kroz istoriju je svuda u svetu bilo suludih stvari, ali ja imam pravo kao dobronameran i čini mi se čestit čovek, da volim svaki prostor ove planete.

Sve zlurade priče o jeziku inače shvatam kao projekcije nečijih inhibicija, inferiornosti, frustracija i kompleksa. To su stvari koje me čude, ne znam da li da im se smejem ili da tugujem zbog onih koje to opterećuje.