Dejan Dukovski: Ljudi su još sposobni za pravu ljubav

KAKO "Novosti" ekskluzivno saznaju, Dejan Dukovski, jedan od najboljih makedonskih dramatičara i scenarista u regionu, a po broju izvođenih dela i među vodećima u Evropi, i naš reditelj Goran Paskaljević ovih dana nastavljaju saradnju.

"Tandem" Dukovski - Paskaljević, za film "Bure baruta" koji se svrstava u antologijska dela, među mnogim priznanjima ima nagradu u Veneciji za najbolje ostvarenje, Nagradu Evropske filmske akademije za najbolji film 1998. u svim kategorijama, i po rečima Dukovskog, on jeste bio velika "propusnica" za uspeh koji su njegove drame doživele u inostranstvu:

- "Bure baruta" se prikazivalo u više od dve stotine bioskopa u Americi, u distribuciji "Paramunta", što verovatno nije doživeo nijedan film sa ovih prostora. Paskaljević je veliki reditelj, zajedno smo došli skoro do Oskara, a kažu da se istorija ponavlja. Kad smo se nedavno videli u Beogradu, konstatovali smo da je glupo što tako dugo nismo sarađivali. Trenutno pišem novi scenario koji će on režirati, postoji šansa da se okupi stara ekipa, sa francuskim producentom Antoanom i kućom "MAKT", koja je producirala "Bure baruta".

* Šta će biti vaš scenario za novi film?

- U ovom momentu imam želju, nadam se i dobru zamisao, da napišem scenario po komadu "Izgubljeni Germanci", ali za sada još ne mogu da kažem nešto više o tome. Mnogo se radujem novom filmu, između ostalog, i zbog toga što je Beograd grad sa duhom koji volim, duhom sa kojim sam doživeo neke od svojih najlepših momenata. Imao sam tu sreću.

* Prvi igrani film koji potpisuje reditelj Aleksandar Popovski, "Balkan nije mrtav", snimljen je po vašem scenariju, a ovog leta bio je u konkurenciji za regionalnu Nagradu "Bauer" na festivalu u Motovunu, i sa uspehom prikazan je na festivalu "Liffe" u Leskovcu. Kakav je vaš utisak, imate li distancu prema onome što radite?

- To je vrlo jednostavan i iskren film baziran na ljubavnoj priči i karakterima u dramatičnom istorijskom periodu. Nosi pozitivnu poruku, a ono što je u njemu izuzetno, po mom mišljenju, jeste glumačka igra. Svi glumci, a posebno Nikola Ristanovski koji igra glavni lik - ludog Turčina u zenitu svoje imperije - grade izuzetno upečatljive uloge. S obzirom na to da je film snimljen u studiju, mislim da je Popovski uspeo da nađe pravi balans između vizuelnog doživljaja i naracije dramskog materijala. Imam distancu i govorim kao publika, a ne kao scenarist, i smatram da film ima svoj autentičan estetski izraz - ko ga prihvati može da uživa u njemu, a posebnu emotivnu notu daje mu muzika Kirila Đajkovskog.

* Ristanovski je izjavio da ste napravili naivan film i da ta naivnost ima veze sa iskrenošću?

- Slažem se s njim. Ristanovski, koga dobro poznaje i voli i vaša publika, još davno je na sceni MNT svojom intuicijom i dramskim umećem oživeo lik Osmana, kao jedan vrlo kompleksni karakter, koji je čak i mene iznenadio. Onako vešto, kako on ume. Naravno, osim naivnosti u filmu ima i mudrosti, a postoji i deo naše zajedničke mladosti.

* Da li sve greške koje ljudi urade potiču iz moći?

- Osman je lik koji se raspada, čak i pre raspada svoga carstva. To je jedan već malo lud čovek, kome fali bazični smisao života. Potpuno je upao u dekadenciju. On je zao, jer je svet oko njega zao, a njemu se plus i može. Nije on toliko zao koliko je izgubljen. Ali, zaljubio se u takvom stanju, i konačno uvideo neki smisao života.

* Vaša priča temelji se na "Makedonskoj krvavoj svadbi" Vojdana Černodrinskog iz 1893, i istinitom događaju, Osmanovoj otmici devojke Cvete i njenom samoubistvu, ali vi izokrećete tu vizuru. Dešava li se nama ljubav u regionu, sedamnaest godina nakon ratova?

- Ja sam u mom komadu jednostavno malo izvrteo jednu patetičnu tezu, "smrt zlim Turcima, sloboda makedonskim devicama", u nešto drugo. Neku normalnu ljubavnu dramu, u nenormalnom kontekstu - raspadu Otomanske imperije. Prva objavljena kritika o mom radu i o ovom komadu počinjala je rečenicom "Turska je kupila Makedoniju za nekoliko miliona dolara, a ja sam je prodao džabe". Što se tiče ljubavi među nama u regionu, mislim da ona nikada nije prestala da postoji, i nikada neće.

* Koliko su ljudi danas uopšte sposobni za ljubav?

- Sposobni su, naravno. Problem je u tome što su zbog straha, nemaštine i suviše gluposti svi postali malo zombijasti jedni prema drugima. Lično, uvek verujem u ljubav, jer je život udvoje lepši, a čak i minimum ljubavi omogućava suživot različitih ljudi.

* Ako film "Balkan nije mrtav" ima tezu, šta bi ona bila?

- Život dajemo, slobodu izbora ne.

* Koliko je danas Makedonija slobodna zemlja, ali i druge države na Balkanu, svi mi koji smo nekada imali zajedničku domovinu?

- Sećam se vremena većih sloboda. Mnogo ljudi u Makedoniji se boje da ne postoji sloboda medija, da nema dovoljno mesta ni u zatvorima... Ne znam, ne bih o tome da govorim. Bilo bi lepo da kao nekada, neka to bude i u Evropi, nema granica između nas.

* Da li smo danas iskreno civilizovani i prijatni susedi jedni drugima ili samo ispunjavamo zadatke koje nam daje EU?

- Mislim da je suštinski problem u tome što mi nismo iskreno civilizovani i prijatni unutar samih sebe. U Makedoniji vlada "hladni rat" u građanskom životu, ne postoji nikakva komunikacija i tolerancija oko različitih stvari ili suprotnosti. Malo je tužno, ali kad mi nismo mogli sami sebi da organizujemo život kao da smo u Švajcarskoj, valjda nas danas vrt EU može sačuvati od samouništenja. Nadam se.

* U poređenju sa Evropom, gde takođe živite, šta je ono što Balkan čini tako "nedokučivim" prostorom?

- Ukus paradajza i strast. I još nekoliko drugih, nedokučivih stvari.