Nekome je već u imenu sve zapisano. Ime joj je - Biserka. Pravo ime za bisernu karijeru. Po mnogima, jedna od najvećih operskih diva druge polovine dvadesetog veka. Najkraće - Biserka Cvejić. Svojim divnim glasom očaravala je ljude širom sveta, i, kao u bajci, od Pepeljuge iz sunčane Dalmacije postala je princeza i primadona „biserna Biserka“.

Tačno deset dana do njenog 90. rođendana posećujemo je u njenom stanu, da ispričamo kako se stvarala ta niska od bisera u bogatoj operskoj karijeri. Da joj čestitamo i upitamo zašto više voli da je oslovljavaju sa profesorka, a ne primadona? Kako se seća vremena kada je pevala u Metropolitenu, Skali i ostalim operskim hramovima? Kakav je to osećaj kada ti aplaudiraju tačno 24 minuta, uz 58 podizanja zavese, jer te publika ne pušta sa scene.

SUVERENA Biserka Cvejić je bila poznata još kao oratorijumski pevač i tumač solo pesme. Kritičari je opisuju kao verdijevski mecosopran, a njene interpretacije kao suverene. Savršeno je vladala i jezikom francuskih operskih likova.

Mada su i neka od ovih pitanja u stvari odgovori, za početak podsećanje kako je sve to počelo i kasnije se veličanstveno nastavilo. Rođena je u Dalmaciji u porodici Katušić. Potom se 1925. sa roditeljima odselila u Belgiju. Počela je da peva u crkvi. Posle Drugog svetskog rata vraća se u Jugoslaviju. Pre upisa na Muzičku akademiju u Beogradu pevala je u „Loli“ i „Krsmancu“. Na akademiji je bila u klasi profesora, čuvenog tenora Josipa Rijaveca, što posebno ističe. Tadašnji direktor Beogradske opere Oskar Danon, po završetku školovanja, ponudio joj je stalni angažman.

Na sceni je debitovala 1950. godine. Njena prva veća uloga bila je Šarlota u operi „Verter“, 1954. godine. U narednoj ulozi, Eboli u operi „Don Karlos“, postiže veliki uspeh. Biserna niska nastavlja da se niže... Sa grupom beogradskih kolega 1961. odlazi u Beč, gde snima operu „Rat i mir“ Sergeja Prokofjeva. Posle šest meseci dobija poziv Bečke državne opere da zameni Đulijetu Simionato. Angažovao je čuveni Herbert fon Karajan. U Bečkoj operi nastupala je dvadeset godina, kao vodeći mecosopran. Tumačila je više od dvadeset uloga. Posle Beča četiri godine je bila član Zagrebačke opere.

Na jednom od čestih nastupa u Splitu, zapazio ju je dirigent Kurt Adler iz Metropoliten opere i pozvao da gostuje u ovoj čuvenoj kući. Sarađivala je s njom punih sedam godina, a kazuje nam da je pevala na zatvaranju starog i otvaranju novog Metropolitena, zajedno sa Zinkom Kunc. Mali je ovo prostor da bi se nabrojala sva njena gostovanja širom sveta. Evo nekih - Minhen, Berlin, Barselona, Napulj, Verona, Moskva, London, Tokio, Buenos Ajres... Izdvaja milansku Skalu, gde je 1970. debitovala ulogom Dalile u operi „Samson i Dalila“. Među najvažnije uloge ubraja: Karmen, Amneris, Eboli, Acučena, Brangena, Fricka, Dalila.

Sa operske pozornice povlači se 1978. godine. Nakon ukupno 77 mecosopranskih uloga u skoro 1.800 predstava na scenama širom sveta. Sledećih 20 godina radila je kao profesor solo pevanja na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a kasnije i na Umetničkoj akademiji u Novom Sadu.

GLUMAČKI DAR NaŠa primadona i profesorka objašnjava da dobrog operskog pevača odlikuje pre svega sjajan glas i muzikalnost. Ali, pored pevanja neophodno je razviti i njihov glumački dar. Smatra da našoj operskoj sceni nedostaje ta vrsta reditelja, ali i odgovarajući operski dirigenti. Jedna generacija takvih, kompletnih operskih umetnika, nestala je, a druga mora da se stvara, kategorična je naša operska diva.

Profesorka Cvejić učila je mnoge velike pevače našeg porekla, čiji sjajni glasovi šire dobar glas o ovim prostorima u svetu. Njen učenik Željko Lučić, koji spada među tri najbolja baritona u svetu, imao je čast da otvori jednu od sezona u Metropolitenu. Ne zaboravlja da pomene i ostale svoje đake: Nikolu Kitanovskog, Milenu Kitić, Svetlanu Serdar, Irenu Zarić, Sofiju Pižuricu...

U slikovito uređenom stanu, za koji sama kaže da liči na scenografiju, pripovedala nam je o vremenu kada je predavala i imala običaj da sedne u automobil i celu klasu vodi u Beč na koncert, o tome kako su njeni studenti - njena deca i da je svi oslovljavaju sa „Nona Bisa“. Seća se i vremena kada su političari redovno išli u operu!

Profesorka Cvejić, kako najviše voli da je oslovljavaju, svedoči da ni u ovim godinama ne može da miruje, jer joj je dosadno. Priznaje da ne voli da se druži sa starijima, jer pričaju samo o bolestima. Za dobar duh koji je zadržala kaže da je zaslužan dobar brak koji je imala sa Dušanom Cvejićem, takođe operskim pevačem, i profesija u kojoj je uživala.

Na kraju nam kaže da nije ni važno gde je zabeležen onaj maratonski aplauz i rekordno podizanje zavese, jer su joj svi aplauzi koji su pratili njenu karijeru bitni. A njena muzička zavesa još nije spuštena, jer i dalje mladim, a i starijim kolegama, rado daje savete. Što muzičke, što životne.