ŽIVOT sa Saramagom bio je komplikovan. Život sa velikim piscem podstiče, zato što otvara oči svakoga dana, a sa druge strane donosi dosta straha i nesigurnosti i otvara brojna pitanja - rekla je u sredu uveče za "Novosti" Pilar del Rio, udovica portugalskog nobelovca, neposredno po dolasku u Beograd.

Kao predsednik Zadužbine Žozea Saramaga u Lisabonu, Pilar del Rio će u četvrtak biti gošća Beogradskog sajma knjiga i "Lagune" i učestvovati u promociji čuvenog romana "Godina smrti Rikarda Reiša".

- Prvi put sam u Beogradu i Srbiji. Dolazim sa opštim znanjem koje većina Evropljana ima o ovom regionu: da je to Balkan, jedna konfliktna regija, i svesna sam da verovatno mislimo da znamo mnogo, a u stvari znamo vrlo malo - kaže Pilar del Rio. - Čula sam da je Beogradski sajam jedan od najvećih u Evropi, kao i da je disproporcionalan odnos između broja stanovnika i broja posetilaca. Porede ga sa Sajmom knjiga u Londonu i zato sam veoma srećna što sam ovde.

Saramagova zadužbina je, po njenim rečima, osnovana još za piščevog života, ali je postala mnogo aktivnija posle njegove smrti. Bavi se pitanjima prava i obaveza ljudi, kulturom kao građanskim pravom i životnom sredinom.

Gošća za "Novosti" otkriva da je Saramago za sebe govorio da je radnik na pisanju:

UVEK NA ZEMLjI NOBELOVA nagrada nije ga promenila. Vest ga je zatekla na aerodromu u Frankfurtu, gde se održavao sajam knjiga. Krenuo je tamo, ali se okrenuo, i upravo tih nekoliko koraka unazad bilo mu je dovoljno da relativizuje nagradu. Rekao je sebi: "Dobro, dobio sam Nobelovu nagradu, i šta sad?" Nikada nije sebe uzdizao, uvek se vraćao u realnost. Na mestu gde se nalazi njegov pepeo, stoji epitaf, poslednja rečenica iz romana "Sedam Sunaca i sedam Luna": "Nikada se nije uzdigao do zvezda, budući da je pripadao zemlji" - kaže Pilar del Rio.

- Bio je strog i radan, nije imao nikakve rituale i nije mistifikovao svoj poziv. Koristio je poslednji model kompjutera. Pre svega, verovao je u demistifikaciju književnog sveta, smatrao je da se pisanje romana može izjednačiti sa pravljenjem stolice: mora da bude čvrsto na zemlji, solidno konstruisan i po mogućstvu lep. Počinjao bi da piše tek kada bi dobro promislio i iskristalisao neku veliku ideju, kao na primer: "Iberijsko poluostrvo se odvaja od evropskog tla" ili "svi oslepimo"... Govorio je: "Ne volim da pišem, ali volim da vidim nešto napisano".

Veliki portugalski pisac verovao je i da književnost ne može da promeni svet.

- Da može, svet bi bio drugačiji još od "Božanstvene komedije", "Don Kihota" ili "Rata i mira". Književnost pre svega pomaže ljudima da otvore oči, da misle drugačije, a zatim bi ti ljudi trebalo da menjaju svet oko sebe - kaže gošća. - Saramago je, takođe, mislio da jedini koji mogu da menjaju svet jesu pesimisti, zato što bi optimista rekao da je sve lepo i divno i ništa se ne bi desilo. Najvažnija reč u svakom jeziku za njega je bila reč "ne", i verovao je da je treba ponoviti više puta u toku dana, u smislu: "ne verujem, ne želim to da radim", budući da na taj način čovek održava svoj duh i ispunjava svoju građansku dužnost. Smatrao je da su svi intelektualci angažovani, ali da niko nije anđeo i da svi živimo na planeti Zemlji.

Saramago je, kaže nam Pilar, pred smrt pisao roman koji se bavio nasiljem i oružjem kao izvorom nasilja koje civilizacija proizvodi.

- Kao čovek koji je znao da umire i dalje je pisao o temi koja ga je mnogo interesovala i doticala, o narodima i društvima koja sama sebe uništavaju. Poštovao je osećanje pripadnosti ali ne i sukob između sebi sličnih - kaže udovica velikog pisca.