BILO je to u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu... Nekada nije bilo osnovca koji već u prvom stihu "Krvave bajke" Desanke Maksimović nije prepoznao svu dubinu tragedije kragujevačkog oktobra 1941. godine. Čitave generacije naizust su znale da je tada "umrla mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu". Velika srpska poetesa podigla je u svesti svoga naroda spomenik od stihova, ne samo đacima, nego svim ubijenim u Šumaricama. Zahvaljujući Desankinoj pesmi, streljanje u Kragujevcu, postalo je univerzalni simbol nevinog stradanja.

Čak je i mesto gde su nemački vojnici 21. oktobra 1941. godine, u strašnom zločinu streljali nekoliko hiljada Kragujevčana, muškaraca, žena i dece u znak odmazde, ostalo neraskidivo vezano za ime pesnikinje. Spomen-muzej "21. oktobar", koji sutra obeležava šest decenija postojanja, danas se nalazi na adresi Desankin venac bb.

"Bilo je to jednog jutra kad sam najmanje očekivala da ću napisati pesmu, jednog tipično ratnog pozadinskog jutra", prisećala se kasnije pesnikinja momenata kada je "Krvava bajka" iz nje zapevala i susreta u Ulici Lole Ribara, sa nepoznatim starim čovekom, pre seljakom nego građaninom, koji joj je saopštio kako su Nemci upali u gimnaziju i sa časova odveli učenike iz nekoliko razreda na streljanje:

"Zatim se brzo udaljio ne rekavši mi ni zbogom, kao da je izišao iz jedne sobe u drugu i da će se za koji čas vratiti. I što je vrlo čudnovato, i meni je bilo prirodno što me nije pozdravio ni prilazeći ni odlazeći. Činilo mi se da ga oddavno znam, možda još od detinjstva, ili da mi je najbliži sused, vrata uz vrata, pa da je sasvim prirodno što mi se pri svakom susretu ne javlja. Nikad tako živo kao u razgovoru s njim nisam osetila šta to znači pripadati jednom narodu: pred sudbonosnim događajem, pred nemačkim divljaštvom, imali smo istovetna osećanja, istovetne misli ja i on, taj meni nepoznati čovek, čovek drugog vaspitanja, druge sredine, druge naravi, starosti i pola."

Često je velika pesnikinja o tom čoveku, razmišljala kao o "satvorcu pesme" koja se, dok je on još govorio, rodila u njoj:

"Da sam je doznala preko radija ili novina, zacelo bi bila sasvim drugačija, ne bi nikla tako u magnovenju kao što se otme vapaj ili kane suza. Bilo mi je kao da mi je kakva ptica donela taj strašni glas, ako ne jedinoj meni, ono prvoj meni. Rastavši se od nepoznatog, mada sam gorela od želje da tek rođenu pesmu zabeležim, nisam se mogla odmah vratiti kući da to učinim. Imala sam potrebu da lutam ulicama, da čas zapisivanja pesme odložim, kao da sam se bojala da ću pri zapisivanju poremetiti nešto u njenom skladu. Ceo sat sam je tako pažljivo nosila u sebi, kao što neko nosi na dlanu prepunu čašu vode, i zatim sam je kod kuće zapisala uzbuđenija nego kad sam prve svoje pesme beležila, počinjući kao letopisac: "Bilo je to..."

Za nastanak pesme, prvi put objavljene posle oslobođenja u "Našoj književnosti", Desanka Maksimović je verovala da je bilo bolje što nije bila neposredni svedok kragujevačke tragedije, što je videla očima srca i mašte i bila prinuđena da saopšti samo suštinu, koja se odmah prikazala kao kakva krvava bajka:

"Dok mi je nepoznati govorio, pomislila sam da se takva krvava bajka ne bi mogla dogoditi nigde u Engleskoj, ni Francuskoj, ni Italiji, da su se Nemci to usudili učiniti samo u našoj seljačkoj, balkanskoj zemlji, koju nisu samo mrzeli već u svojoj oholosti i prezirali, zbog toga što je necivilizovana i seljačka. Tako se odmah nametnuo i refren pesme."

Iako se neposredno posle tragedije, ali i posle Drugog svetskog rata, verovalo da je broj žrtava bio oko sedam hiljada, dugogodišnjim istraživanjem, objavljenim u knjizi "Ime i broj" Staniše Brkića, šefa muzejske službe "21. oktobra" , tih krvavih dana ubijeno je 2.792 muškaraca, žena i dece, od toga 415 u selima i 2.377 u samom Kragujevcu. Sam broj, međutim, ne umanjuje težinu zločina, kao ni posle više od sedam decenija još živu patnju porodica žrtava.

- Ne može se govoriti o tačnom broju žrtava, već samo o broju onih kojima znamo tačno ime i prezime, a bilo ih je dosta streljanih i bez ličnih dokumenata - objašnjava za "Novosti" istoričar Nenad Đorđević, kustos spomen-muzeja.

- Mi nastavljamo istraživanja jer se ona ne iscrpljuju statističkim popisom, zato što iza svakog tog imena postoji lična sudbina, kao i sudbina porodica koje su ostavili iza sebe.

Nad samim Šumaricama decenijama lebde strašne priče o roditeljima koji su za jednu noć posedeli prevrćući leševe po stratištu u potrazi za svojom decom, o stradanju malih Roma, čistača obuće... Neke od njih prerasle su u legende poput one da su i bele lale zasađene u Šumaricama, godinama cvetale kao crvene. Jedno od sećanja koje je ušlo u mit, a istorijski nije provereno je i da je čuvenu rečenicu: "Pucajte, ja i dalje držim čas", zapisanu na kamenu među 29 humki, izgovorio direktor kragujevačke gimnazije Miloje Pavlović.

LUBARDIN ZAVET CIKLUS slika "Kragujevac 1941" jedan od naših najvećih umetnika Petar Lubarda poklonio je Spomen-parku, uz uslov " da slike stalno budu izložene u Kragujevcu i da se nigde ne izlažu u drugim republikama, niti drugim mestima, niti kao kolekcija niti pojedinačno." Želja velikog slikara se poštuje, pa se i danas samo tu može videti zbirka od 27 slika, među kojima je i veliko platno "Dosta krvi, dosta ubijanja".

- Ne postoje dokazi da su to njegove reči, ali ni da nisu - kaže nam Nenad Đorđević.

- U Kragujevcu je sa svojim đacima streljano više od 30 prosvetnik radnika, 16 profesora i 15 učitelja i svako od njih je na stratištu održao čas iz morala, pa je kao i Miloje Pavlović, mogao da izgovori tu rečenicu. Manje je bitno ko je tačno izgovorio, koliko je važno da je ostala upamćena.


DESET SPOMENIKA

MEMORIJALNI park koji zahvata površinu od 352 hektara projektovale su arhitekate Mihailo Mitrović i Radivoje Tomić. Nad deset humki urađeno je deset spomenika, odnosno skulptoralno-arhitektonskih celina. Centralni je Spomenik streljanim đacima i profesorima, autora vajara Miodraga Živkovića, koji je postao simbol parka i grada Kragujevca. Najstariji je Spomenik bola i prkosa, vajara Ante Gržetića iz 1959. i predstavlja figure muškarca i žene, isklesane u jednom mermernom bloku.