JOŠ od početka šezdesetih godina prošloga veka, pa u naredne dve decenije pisac Vojislav Lubarda bio je na neprekidnoj meti ideološki ostrašćenih kritičara i političara, optuživan za kako se onda govorilo raspirivanje nacionalne mržnje. Svojim oponentima nije ostajao dužan, odgovarao im je često i žestoko da bi se u poslednje dve decenije isključio iz javnog života, povukao u tišinu, a i duga bolest ga je skolila.

Rođen u Rogatici 1930. Lubarda je srednju šumarsku školu i studije književnosti završio u Sarajevu. Kao pisac oglasio se knjigom "Bližnji svoj" (1962), a već drugi roman "Ljuljaška" (1963) odmah po izdanju bio je zabranjen u Sarajevu. Posle objavljenog članka u jednom časopisu smenjen je sa uredničkog mesta u Televiziji Sarajevo, a ubrzo je dobio i otkaz. Novi roman "Gordo posrtanje" (1970) doneo mu je nove nevolje, doživevši nesvakidašnji politički progon koji je kasnije opisao u knjizi "Svileni gajtan". Kada su mu sarajevski dani postali nepodnošljivi, 1975. preselio se u Beograd gde je radio i živeo do kraja.

U svojevrsnoj trilogiji "Preobraženje", "Pokajanje" i "Veznesenje" bavio se zločinima nad Srbima u Podrinju. Opsednut ovom tematikom jednom prilikom je ovako objasnio: "Filozofiju praštanja, tako prisutnu u mojim romanima, naučio sam u ranom detinjstvu. Time što je moja majka Ljubica odbila da pljuje ustaškog logornika Jamakovića, koji je bio krvolok i direktno kriv što su nam ubili oca, što je imala razumevanja za iznakaženog zlikovca - jer više nije bio zlikovac već nesrećnik - majka je, i ne znajući, spasila sve nas od pokolja. Kada su u Rogaticu ponovo stigle ustaše poklale su sve Srbe koje su u njoj zatekli, a nas šestoro decu i majku - niko nije ni prstom pipnuo. I koljači su, dakle, imali razumevanja, dirnuo ih je jedan ljudski gest. Takva me škola naučila, da kao pisac i u likovima zlikovaca vidim ljude, a ne mašine ispunjene mržnjom". Za roman "Vaznesenje" Lubarda je 1989. dobio NIN-ovu nagradu.