DA se postane i ostane pesnik, srećom ne odlučuju pesnici. Ta odluka je u nadležnosti drugih, nedostupnih i nevidljivih sila. Da je do pesnika i njihovih odluka - pesnicima ne bi bilo broja - kaže za „Novosti“ akademik Matija Bećković, odgovarajući na pitanje kada je odlučio da postane pesnik.

Svojom poezijom, esejima, zapisima i besedama, već pola veka neprestano i tvrdoglavo vraća elan srpskoj književnosti. Kako je to izgledalo i zvučalo na samom početku pisanja, sadašnji čitaoci mogu da saznaju u nedavno objavljenom reizdanju njegove prve knjige pesama „Metak lutalica“ iz 1963, koje je napravio „Buking“. Povodom svog jubileja, pesnik za slavljenički broj našeg lista govori o vremenu nekadašnjem i sadašnjem, odnosu sveta prema Srbiji, ali i o srpskom nemaru i manama, kulturi na nizbrdici u dobu kada talenat više nije dovoljan...

* Kako ste se osećali kada ste ponovo uzeli u ruke i čitali te rane pesme, objavljene pre pedeset godina?

- Bilo je tu različitih uzbuđenja. Da ne zaboravimo da najpre pohvalimo izdavača koji je došao na dragocenu ideju da obnovi pojedine knjige kojih odavno nema, iz znamenitih edicija koje više ne postoje.

MLAĐI UZ “NOVOSTI“
* „VEČERNJE novosti“ slave 60 godina postojanja. Koje uspomene na njih nosite? Imate li rođendansku čestitku?
- Na srednjim stranama „Večernjih novosti“ od 26. maja 1962. godine, objavljena je (povodom mog prvenca, bibliofilskog izdanja poeme „Vera Pavladoljska“) i moja prva fotografija u novinama. Nadam se da ću posle 51 godinu na fotografiji uz ovaj intervju, biti još mlađi i ja i „Večernje novosti“.

Za mene se, pored ostalog, tu krila i svojevrsna klopka za sujetu i testiranje ega. Iskrsla su pitanja: Da li sam i ja sam sebi dovoljan i jedini? Da li i na početku i na kraju bejah ja? I s radošću sam mogao da primetim da u meni još uvek ima mesta i za druge.

* Kako su u to vreme živeli pesnici?

- Onako kako žive talentovani a nezaposleni. Talenat im je dovoljna uteha i nadoknada za glad. Sećam se kako je plaćanje po stihu uticalo na broj i dužinu stiha. Na kraju, stih se sveo na jednu jedinu reč. Kad su poznatom revolucionarnom pesniku koji je svake godine produžavao svoju jedinu poemu, predložili da je malo skrati, on se žalio: „Lako je njima da skraćuju! A ja kad izbacim jedan stih ukinem deci doručak. A kad prekrižim dva, deca mi ostanu bosa!“ Novina je što danas nije neophodno da budeš talentovan da bi bio proglašen za pisca. Važnije je da ispuniš neke druge uslove. Kao u onim najslavnijim vremenima - da si politički i partijski korektan i podoban, a idealno je ako si uz to i mentalni beskućnik i što ekscentričniji poltron. I u onim najgorim ideološkim vremenima talentovani nisu bagatelisani. Sada na njih niko ne okreće glave.

* Kakav je tada Beograd bio?

- Sve što je u Beogradu postojalo i sad postoji u njemu sačuvano. Večni su i takvi hramovi kakav je, recimo, „Mekdonalds“. Čak i za vreme bombardovanja „Mekdonalds“ je najsigurnije sklonište u koje ljudi beže znajući da njega neće gađati. Samo da su što dalje od biblioteka. One su najrizičnije. Da ne govorim da je u to vreme bilo bolje grejanje. Bar ono centralno.

* Piše u jednoj od tih ranih pesama da „nepravda samo lažnom daru smeta/ dok pravo seme pod teretom cveta“, a bilo je dosta nepravdi i tereta od tih dana naovamo. Kada vam je bilo najteže?

- Meni ni u najgorim vremenima nije bilo najteže. Kad si svedok onda se ne žališ, nego se zahvaljuješ i raduješ što je tako kako je i što svojim životom i sopstvenom kožom možeš da posvedočiš o vremenu progona i nepravdi. Tako smo se rađali i kao ljudi i kao pesnici i nema smisla da se žalimo što smo preživeli to što smo preživeli. Nikad nisam žalio što se nisam rodio carskim rezom i pod anestezijom. Mada mnogi vole samo takav porođaj. Sada se javljaju geniji bez iskustva i bez ijedne modrice, koji ne osećaju ništa, niti „rana pokazat imadu“.

* Čija vam reč, od velikih srpskih pesnika i vaših prijatelja, danas najviše nedostaje? Ko bi od njih bio najpotrebniji našem vremenu?

- Izgubili smo prijatelje, ali nismo njihove knjige. Dovoljno je da ih otvorimo pa da ih vidimo i čujemo i da nam manje nedostaju. Istina, bili bi prisutniji i vidljiviji da se pojavljuju na koktelima neke ambasade. Sreća što nismo doživeli da ih gledamo kako se i oni ponižavaju i pokušavaju da se nametnu sa svojim prevaziđenim stavovima i idealima.

* Dokle je Srbija danas dogurala?

- Dogurala je dokle su drugi hteli. Ona se tu nije ništa pitala. A ponekad se čini da ni njoj ništa ne smeta da dogura dokle god ko hoće. I dok god guranje bude jedini put i način nije teško pogoditi dokle može dogurati i dolaktati. Guraju Srbiju, a onda i Srbija gura svoj narod i nagoni da prizna državu koju ona ne priznaje.

* Šta vas najviše nervira?

- „Policajac sa Petlovog brda“. I druge reprize.

* Kako da Srbija skine etiketu jedinog krivca za ratove, raspad zemlje, zločine...

- Nije naše da o tome brinemo. Oni koji su ih zalepili jedino ih mogu i odlepiti. Oni od kojih nam sve zavisi trenutno nam dopuštaju da budemo onakvi kakvi smo i prihvataju nas onakve kakvi jesmo. Već nedelju dana nisu spominjali promenu svesti. Valjalo bi da to iskoristimo i predahnemo bar dok nam ne zviznu drukčije i ne promene svest i pravac.

* Šta je potrebno umornom i napaćenom narodu da nazre bolje dane?

- Da nestane struje pa da se u mraku bolje vidimo i lakše prepoznamo.

* Mislite li i vi da je kultura najgore prošla u našim tranzicijama?

- Kultura je odavno predviđena za ukidanje. Najveći doprinos kulturi bio bi da je konačno zabrane. Slobodno smo mogli da se zaustavimo na onome što je stvoreno pre trideset godina. Da smo tu stali, bile bi nam preglednije police s knjigama. Kultura nije nešto što mora postojati uvek, nešto što se podrazumeva i ne prekida. Već smo dosta stvorili. Veliki deo onog što se stvara u naše vreme teško bismo mogli nazvati kulturom. Jedini jubilej dostojan da se proslavi bio bi onaj kojim bi se obeležila tridesetogodišnjica otkad ništa značajno nije stvoreno.

* Zašto su glupost i nemoral, prostaštvo i banalnost postali toliko vidljivi u našem društvu?

- Zato što je to jedino za šta ima para. Što se svim silama forsira i stimuliše.

* Kažete da ste se od rane mladosti zaposlili u jeziku, da je zaplenio sve vaše misli. O srpskom jeziku danas najmanje vodimo računa?

- Ne moramo mi pored tolikih briga da brinemo još i o srpskom jeziku. Ima ko i bez nas da brine bar o njemu. Tu brigu smo prepustili prolaznicima i susedima, u koje imamo neograničeno i ničim nenatrunjeno poverenje. I nikad ne gubimo nadu da će naići neko ko će nam u poslednji čas vratiti svest o značaju sopstvenog jezika.

* Šta da očekujemo posle knjige „Kad budem još mlađi?“

- Preostaje mi da pređem sa reči na dela. Ili još bolje - sa reči na brojeve, kako bi me savremenici bolje razumeli. Nameravam da pokažem i razvijeniju svest o tehnološkom napretku i krenem sa audio-video izdanjima.

* Da pišete na nekom od velikih svetskih jezika, kažu neki kritičari i kolege pesnici, Nobelova nagrada bi vam bila nadohvat ruke. Šta mislite o tome?

- Svakog dana se povećava broj naših kandidata za Nobelovu nagradu. Srećom, kod nas ima ko da dodeljuje Nobelove nagrade i bez Švedske akademije. Uostalom, Ivo Andrić je rekao da je Nobelovu nagradu primio u ime svih, kao priznanje našoj književnosti.


PRINUDNI RAD

Zatvor je bio u centru Valjeva

Nasred Karađorđeve ulice

Gde smo svako veče

Od oko sedam do blizu ponoći

Izlazili na štraftu


U neko doba koloni šetača

Priključila bi se i kolona robijaša

Koju su vraćali sa prinudnog rada

Na koji su odvođeni preko dana


Među robijašima upadali su u oči

Seljaci s koporanima i šajkačama

Koji su nas pogledivali ispod oka

Tek pri skretanju ka zatvorskoj kapiji


Njihov nailazak nije ništa remetio

Poneko bi se odmakao da ga ne dodirnu

Poneko zastao usred reči

I tu pauzu popunjavao sa ovaj

Ali većina se na njih nije obazirala


Na seljake robijaše

Sa valjevskog korzoa

I njihov prinudni rad

Podsećale su me svaki put

Prosejane rodne reči

Kad god bih na koju nabasao

U pesmama partijskih pesnika

Koje su pohapsili

Upregli u tuđ jaram

I primorali na prinudni rad

Da podrže misao koja nije njihova

I prevode svoj narod u tuđu veru

I one su i taj posao obavljale

Bolje od ostalih

Kao i seljaci robijaši

Ali se videlo da nisu na svom mestu

Ni na svom poslu

I dok su tu porobljene služile

Njihova rodna kuća zarastala je u korov