U NOVOM filmu Miroslava Momčilovića "Smrdljiva bajka", ljubavnoj priči o dvoje ljudi koji žive u šahtu na đubrištu, koji su odustali od svega, ali imaju potrebu da budu zajedno, jednog od glavnih likova igra Petar Božović.

- Igrao sam razne bednike, u prethodnom Momčilovićevom filmu bio sam klošar, a sada sam avanzovao - igram kralja beskućnika. Film ne govori samo o ljubavi, to je priča o ljudima koji su pobegli od čitavog sveta, osim jedno od drugog, koji žive paralelni život na kontejnerima, u kome postoji ustrojstvo slično kao u našem životu - kaže Božović.

* Da li je određen datum početka snimanja, ili je čitav projekat i dalje finansijska avantura?

- Snimanje bi trebalo da započne na proleće, ako Momčilović ujuri pare. "Smrdljiva bajka" je bila pobednik na konkursu scenarija u Sarajevu, a zainteresovani su i mnogi evropski producenti koji hoće da daju finansijsku podršku, ali ne mogu ukoliko film prvo ovde ne dobije novac. Znamo koliko ovde ima novca, za kulturu je izdvojeno nula šest odsto budžeta, isto koliko je dozvoljeno promila alkohola za nas koji pijemo. Mi, inače, i najviše dajemo za kulturu, jer porez ide i od alkohola. U odnosu na to koliko u Srbiji ima pijanaca, da sve te pare završe u kulturi, ona bi cvetala. Ali, kradu nam fondove, kod nas je stalno neka fatamorgana.

* Gde će se 1. novembra, na dan 200. godišnjice Njegoševog rođenja, prikazati vaš film "Gorski vijenac"?

- Nemam pojma, a voleo bih da ga prikaže neka televizija, pre svega nacionalna. Ona po zakonu mora da brine o kulturnoj baštini, a pošto mi je RTS i pomogao da uradim taj film, nadam se da će se setiti zbog čega je važan 1. novembar. "Gorski vijenac" sam snimio davnih godina, kada me je zanimalo da li je moguće da se na osnovu optužbe jedne nastavnice, koja je Njegoša prijavila kao genocidnog pisca, podigne buka do bratoubilačkog rata. Onda sam mislio - nije valjda mala Crna Gora kriva za to, ona je "šaka jada što se bježe u ove planine, što se nešće u lance vezati". I nije - krivo je dugo nečitanje i neigranje tako vrhunskih dela, koje povlači i odsustvo generacijskog kritičkog odnosa, i stvara duhovnu, moralnu i obrazovnu nehigijenu.

* Koliko je za umetnost, ali i za kulturu uopšte, važan taj kontinuitet kritičkog odnosa koji bi svaka nova generacija trebalo da ima?

- Sećam se predstave "Čekajući Godoa", koja je zbog cenzure jedva bila napravljena, pa je bila i zabranjena, a posle mnogo godina i obnovljena u Ateljeu 212. Došla je nova mlada publika, koja je uživala i smejala se onome zbog čega se pre toga moglo ići u zatvor. Svakom umetničkom delu neophodan je takav generacijski kritički odnos, ali kod nas postoji neka zabrana, svesna ili nesvesna, cenzura javna ili autocenzura, neki košmar za koji ne postoji pravo objašnjenje. Imamo primer vrhunskih dela Slobodana Jovanovića - ona su dugo bila zabranjena, iako je Jovanović jedan od najvećih srpskih intelektualaca, i to zato što je bio predsednik izbegličke vlade. Posle mnogo decenija na kraju su i objavljena, ali su tada već izgubila generacijsko interesovanje i značaj, i morala su iznova da se oživljavaju.

* Vi ćete ipak obeležiti jubilej vladike Rada?

- Dve stotine godina rođenja našeg najvećeg pesnika u koga se svi kunu, ali ta godina prolazi prazna. Mislio sam da će Narodno pozorište raditi "Gorski vijenac", ali sam dobio odgovor da Njegoš nije predviđen. Zato sam odlučio da u najvećoj kulturnoj instituciji u Srba, na Kolarcu, fakultetu koji sam pohađao, i za koji znam da ga nikada neću završiti, dam doprinos sećanju na Njegoša. Napraviću 2. novembra prvo javno čitanje "Luče mikrokozma". Kažu da je "Luča" teška za scenu, da je filozofija, i zato hoću da je čitam, da pokažem i da objasnim da nije istina da je Njegoševa knjiga teška, nego da je nešto što bi ljudi mogli da imaju u džepu. Nastupaću zajedno sa Prvim beogradskim pevačkim društvom, koje je nedavno slavilo sto šezdeset godina postojanja, i pozivam publiku - dođite, gospodo, odvojite sat i po vremena, neće vam opanuti kruna! Ako propustite "Farmu", ona uvek ima reprizu. A ionako ste na "farmi", samo toga niste svesni, a u kakvoj ste ulozi, odaberite sami!

* Kada biste pravili dokumentarac o nama, šta bi sve stalo u taj film?

- Svašta se dogodilo u ovih šezdeset i kusur godina, ali meni je i danas ostalo važno pitanje slobode. Dok sam bio mlad nisam se osvrtao, imao sam cilj koji se valjda ponese iz detinjstva: da čitaš kad nije obavezno, da posmatraš ljude i budeš pošten... Ono što sam tada najsnažnije osećao je sloboda izbora - najslobodniji sam bio kad sam živeo na goloj ulici. Iako mlad, već sam bio čovek sa svešću o tome šta neću, a da hoću nešto drugo. Nisam siguran da danas mlad čovek, a ni stariji, ima slobodu izbora u bilo čemu. Sada se sve kroji unapred, a jedini kriterijum je da li je nešto isplativo, koliko je komercijalno, prestižno. Ako se školujete za profesiju koja će vam se isplatiti, a ne za onu koju volite, ako birate ženu, prijatelje, partiju, pa i crkvu i Boga koji vam u tom trenutku mogu dati finansijsku i drugu podršku, ako govorite samo ono od čega se avanzuje i profitira, onda se i s pravom morate pitati šta se to dogodilo sa nama, i zašto je toliko dugo crna komedija jedini mogući dokumentarac o nama.

DUHOVNI SPAS - NE može s jedne strane biti Sveti Jovan, Sveti Sava, a s druge kriminalci kao sposobni ljudi. Sve smo pobrkali. Dozvolili smo da su se stvari do te mere isprljale, da smo izgubili samodostojanstvo. Nisu srpska tradicija ove vulgarnosti koje nas svakodnevno napadaju sa televizija, iz novina, sa ulica, stadiona, iz škola, u profesiji... Nije postojalo u nama to prostaštvo da uništavamo sve čega se dohvatimo, i drveća, i starih fasada, i kafana, pa i ljubavi. Gledam momke koji prolaze pored najlepših devojaka i ne pogledaju ih uopšte, nego pričaju mobilnim telefonom. Po meni, nama je jedini spas nešto što bih mogao da nazovem duhovnom obnovom. Time sam se zanosio pre desetak godina, sve dok nekim poznanicima, među kojima je bio i čovek koji je dosta toga iskusio u životu, nisam ispričao šta bih radio. Tada mi je on, oduševljen čitavom pričom, rekao: "To ti je velika stvar, samo vidi prvo s policijom."

* I, šta se dogodilo?

- Čak i onima koji su sada gospodari sveta, na čelu sa babom Velikom Britanijom i njenim Komonveltom, kao i njenim nestašnim, prejakim unukom Sjedinjenim Američkim Državama, koji gleda kako će satrti Evropu kao konkurenciju, dešavale su se teže stvari u istoriji, nego nama. Ali, u ranoj istoriji. U savremenoj, na kraju 20. veka, mi kao narod možemo biti primer gluposti, jer smo sve uradili da bi Zapad pravdao ponašanje prema nama, i sav cinizam i licemerje. Mi smo izgubili sebe i svoju duhovnost, zaboravili vrednost morala, porodice, vere, crkve, škole, sudstva i važnih institucija koje su stubovi društva. Ne može đak koji prebije učiteljicu da ne odgovara za to, a ni njegovi roditelji. Ne može ministar prosvete da drži predavanje o Svetom Savi, a da mu sutra štrajkuju svi nastavnici u Srbiji, i da on ne podnese ostavku. U kojoj to zemlji još ima?

* Čemu danas verujete?

- Iako je apsurdno govoriti o pravdi kada se globalno afirmiše nepravda, verujem u nju. Pravda je meni oduvek bila u porodici, u vaspitanju, na poljima na kojima si mogao da se takmičiš u tome šta je pravedno. Verujem u ono što je o nama pisao vladika Nikolaj Velimirović, jedan od najvećih srpskih duhovnika i intelektualaca, koga smo takođe izblatili, koji je toliko voleo svoju zemlju da je bio njen najveći kritičar. Da su ga slušali Srbi, i da ga je i crkva slušala, a nije, drugačiji bismo danas bili i drugačije živeli. Ovako, uradili smo ono što smo oduvek radili sa onima koji nam nisu laskali - proglasili smo ga narodnim neprijateljem.

* Šta su sada vaše ljubavi?

- Male stvari me čine srećnim. Volim kad odem u Ivanjicu, pa vidim mlade ljude koji naprave nešto u čast velikog pisca Branislava Nušića, a nisu u partijama i društvenim kružocima. Važno je biti za Nušića i za Ivanjicu, a ne za partiju. Partija iznad svega ne postoji, taj idealizam nas je skupo koštao u istoriji, kada su ljudi u ime partije ubijali rođenog oca i gazili svetinje. Ako govorim o svom mikrosvetu, zaljubljen sam u svoj posao, u Snežanu, u život, u strast.

To je jedini način da se zaista proživi život, taj mali trenutak koji smo ko zna zbog čega dobili. Tužno je posmatrati život, a ne baciti se u njegovu reku. Znamo one kojima je stalno hladna voda, vrućina leti, a i kiša im smeta. Oni završe sa rečenicom mojih starih baba, koje kad se pronese sanduk nekog čoveka koji je tako živeo, a u stvari ne živeo, kažu: "Bože, Bože, zašto si mu život dao". To je najstrašnija kletva. Izgleda kao da nije, a zapravo jeste.


PRIJATELJI I NEPRIJATELJI

- ČOVEK uvek mora da krene najpre od sebe - treba da zna da u stvari nema neprijatelje, da mu je najveći neprijatelj on sam, kako kaže vladika Nikolaj Velimirović, i da neprijatelji nisu neprijatelji, nego surovi prijatelji. Sećam se kako je Rusija ćutala kad su nas bombardovali u onoj "humanoj" akciji "Milosrdni anđeo" - pošalju dva-tri umetnička društva da nam igraju "Kaljinku" na Trgu republike, a onda nas Amerikanci sprže te noći. Sećam se i šta je govorila moja tetka koja me je podigla, kad se napije moj đed, pa ga čekamo za ručak, jer je nekada bio red da se porodica okuplja, da ne jede kako ko stigne. Ona bi, već ljuta što ga nema, zakukala: "Ej, rakija je svakome kuću iskopala. I žena“. A onda na kraju kaže: „I Rusija!"