ŽIVOT Željka Lučića odvija se u avionima i hotelima. Nekad za kratko vreme promeni i tri kontinenta. Ali to je ceh koji plaća jedan od najtraženijih baritona na svetu, za čiji glas se „otimaju“ Metropoliten, milanska Skala, Bečka opera... I u sezoni i van nje, Željkovo ime nezaobilazno je na repertoarima velikih operskih kuća, naročito ako se postavlja nešto iz Verdijevog bogatog opusa. Uloge Nabuka, Rigoleta, Magbeta, Simona Bokanegra „rezervisane su“ za ovog rođenog Zrenjanica.

Lučić kaže da nema nameru da uči nove uloge, jer već ima repertoar sa kojim obilazi svet. Dokaz je i njegov pretrpani kalendar, u kome su rezervisani termini za 2015, a neki čak i za 2017. godinu. I, opet, Kraljevska opera u Londonu, Metropoliten, Skala...

I razgovor za „Novosti“ vođen je u kratkom predahu posle nastupa u Bečkoj operi i iščekivanju premijere „Otela“ u Cirihu. Ako je prošla sezona bila u znaku Metropolitena, ovu će obeležiti Bečka opera i Milanska skala.

- Na repertoaru je većinom Verdi kao do sada, i kao što će biti, sa malim izletima poput „Toske“ ili opere „Andre Šenije“. Uglavnom je reč o ulogama koje sam mnogo puta pevao u različitim kućama. U Bečkoj operi sam upravo završio dve produkcije, „Tosku“ i „Nabuka“. U prvoj sam bio baron Skarpija, pa onda još jedan „ludak“ Nabuko, a evo treći na redu je Jago. Sve će to završiti jedan „gospodin čovek“, Žermon u Skalinoj „Travijati“. Izgleda da se dobro snalazim u ulogama „loših momaka“.

* Vaše ime najčešće se vezuje za „Rigoleto“. Da li je to uloga s kojom ste najviše nastupali?

- Apsolutno! Samo prošle godine sam 60 puta izašao na scenu i otpevao je. Što je mnogo, mnogo je, ponekad pomislim: mogu li nešto drugo da pevam? Naravno, ova uloga je kruna uspeha za svakog baritona, ali ne bih mogao da je izdvojim kao meni najdražu iz Verdijevog opusa. Rame uz rame sa njom stoje Simon Bokanegra i Magbet. Naravno, tu je i Falstaf, koji se smatra najvišim dometom u Verdijevom stvaralaštvu, potom Renato u „Balu pod maskama“...

* Pravite li danas razliku između lakših i težih uloga?

- Ne postoji ništa lako kod Verdija. Nijedna uloga nije „dečja pesmica“, sve zahtevaju punu koncentraciju. Kada pevate niz godina manje-više isti repertoar onda izgradite jedan automatizam, pa postaje „uslovno lako“. Ipak, za pravog profesionalca svaka predstava je kao prva.

O “NOVOSTIMA“ „Novosti“ su se oduvek čitale u mojoj kući, a tako je i danas. I ja se rado „družim“ sa vama kad dođem u Srbiju. Srećan vam rođendan, puno sreće vam želim, nastavite ovako i sledećih 60 godina!

* Šta vam je sada izazov?

- Za mene više nema izazova! Sa profesionalne strane uradio sam sve što se u ovoj profesiji može uraditi. Glumačkih ili scenskih želja više nemam, sada mi preostaje da uživam. Volim svoj posao i trudiću se da ostanem tu gde jesam, na ovim pozicijama što duže mogu.

* Ko je vaš najveći obožavalac?

- Osim porodice, ima ih puno, na moju sreću. Nekada mi to i zasmeta, jer bih voleo malo mira i privatnosti, ali u ovom poslu mora tako da se živi.

* Kako izgleda operski svet „iza kulisa“? Pretpostavljam da nije lišen sujete, podmetanja, ljubomore?

- Spletkarenja ima i ispred, i iza i oko scene, ovaj svet je toga prepun. Govori se iza leđa, podmeću noge, sve je to vrlo destruktivno. Bežim od toga kao đavo od krsta, čim se završi predstava, idem u svoju sobu da ne bih učestvovao u bilo kakvim razgovorima. Sujeta je moćna stvar i mnogo je jača od svakog prijateljstva, naročito u vrhunskoj umetnosti. Čak i najveća bliskost gubi svoju moć kada se izađe na scenu.

* Čitate li kritike o sebi?

- Sa kritičarima nemam apsolutno ništa zajedničko! Ne znam ni da li pišu dobro ili loše o meni, jer ih ne čitam. Sam sebi sam najveći kritičar, a najvrednija i najlepša nagrada mi je ona od strane publike, te večeri, u tom trenutku, posle predstave. Kada u novinama dan, dva kasnije osvane „subjektivno mišljenje jedne osobe“, to ne može da poništi moj raniji sud.

* Da li ste tako razmišljali i na početku karijere?

- Kada sam počinjao, bilo mi je najvažnije šta kaže moja profesorka Biserka Cvejić, na drugom mestu je bila publika, pa bi mi tek onda bilo drago da pročitam neku dobru kritiku o sebi.

* Kakav je vaš odnos sa medijima?

- Ne volim publicitet, gostovanja i da dajem intervjue. Nemam ja šta pametnije da kažem od onoga što je već rečeno o pevanju i umetnosti kojom se bavim. Privatni život? E, tek to ne bi trebalo nikoga da zanima! U početku sam, verovatno, govorio malo više o tome kako sam postao ovo što jesam. Smatram da pojedinac svojim radom i vrednoćom krči sebi put. Mada, priznajem, ima slučajeva kada i mediji „pripomognu“ nečijoj karijeri.

* Razmišljate li o danima kada ćete „okačiti kopačke o klin“?

- Razgovarali smo o dostignućima, izazovima, a sad me pitate za penziju? Pa dobro, to je i logično valjda! Šalu na stranu, u poslednje vreme intenzivno razmišljam o tome. Težak je ovo posao, neprestano ste na probama, na putu, nastojite da napredujete ili održite nivo, a to troši čoveka. Kada bi mi neko poklonio malo više para, ja bih svoju opersku priču odmah završio.

USKORO PROFESOR Imajući u vidu da je Željko Lučić „rasprodat“ odavno, male su šanse da ćemo ovog vrhunskog umetnika u narednom periodu čuti na nekoj od naših scena.
U Srbiji će, međutim, uskoro „debitovati“ u potpuno novoj ulozi. - Od decembra ću biti gostujući profesor na Novosadskoj muzičkoj akademiji. Sa nestrpljenjem očekujem prvi susret sa studentima - kaže nam Lučić.

* Kako ćete znati da je došlo „to vreme“?

- Kad mi zaista bude svega dosta, reći ću „zbogom“! Ja i dalje volim ovo što radim, ali to breme polako postaje preteško, pa sam počeo malo da se savijam. Videću dokle ću izdržati! Ovde na Zapadu, a trebalo bi tako da bude svuda, naš posao se smatra poslom visokog rizika i zato je tako dobro plaćen i omogućuje dobru penziju.

* Gde je srpska opera u poređenju sa svetskim kućama?

- Možda ću biti previše strog, ali neka se ovo shvati kao konstruktivna kritika. Čak i od „srednjih“ operskih kuća, poput Barselone, Minhena, Madrida, mnogo smo daleko, a o ovim vrhunskim nećemo ni da govorimo. Tu su izuzetno visoki standardi i u orkestru, i u horu, i u odabiru solista. Nažalost, ni sa njima nikako ne možemo da se poredimo.

* Pratite li vesti iz Srbije kad ste u svetu ili ih se klonite?

- Ne mogu i neću da bežim od onoga što jesam. Znamo svi kakva je situacija kod nas, kakvi su uslovi života i zašto je tako, ali ja svoj narod ne gledam kroz tu prizmu. Uvek s nestrpljenjem čekam da se završi sezona, da se vratim kući. Jer, kad kažem kuća, ma gde živeo, mislim samo na Srbiju.

ANGAŽMAN U SRBIJI

Upravnik Narodnog pozorišta Dejan Savić izjavio je nedavno da su neki srpski umetnici svetskog renomea, poput Željka Lučića, izrazili želju da postanu deo našeg nacionalnog teatra.

- Voleo bih da se to desi, razgovarali smo, ali mislim da to zasad nije realno. Ne bi bilo fer da budem član Beogradske opere, a da me tu nikad nema. Ali ako može da se nađe neko srednje rešenje, neki kompromis, naravno, zašto da ne.